25. фебруара 2019. године стигла је тужна вест. У Санкт-Петербургу је преминуо руски добровољац Едуард Смирнов.
Едуард је био типичан и нетипичан добровољац, речју изванредан. Рођен је у Санкт-Петербургу, у том граду је завршио Суворовску војну школу, затим војну артиљеријску школу. Постао је професионално војно лице – артиљерац, припадник ваздушно-десантних јединица, официр. Служио је у Авганистану, одакле се вратио с орденом Црвене звезде. Службу у Совјетској армији завршио је у чину мајора.
Године 1992. одлучио је да као добровољац оде у Југославију и крајем децембра стигао у Вишеград са групом добровољаца из Петербурга и доспео у наш Други руски добровољачки одред (РДО).
Тада је одредом командовао Мухарев Александар, познат под именом Ас. Одмах је искрсло питање ко ће да командује одредом, пошто сам Александар не само што није имао војно образовање него није ни служио војску, премда је имао искуство борбених дејстава у Придњестровљу и већ два месеца командовао нашим одредом. И може се рећи да је командовао успешно. Едуард није ни тражио да он командује, премда је на то имао пуно право. Схватао је колико је важно сачувати братску психолошку атмосферу у одреду, коју је затекао. Тим пре што се командир увек обазирао на његово мишљење.
Едуард је дао свој допринос развоју одреда. Формирао је минобацачку групу одреда коју су чинили два минобацача и послуга.
Јануара-фебруара 1993. године наш одред се налазио код Вишеграда, активно изводећи борбена дејства. Наша минобацачка група деловала је у првим линијама, подржавајући ватром напоре српских и руских ударних јединица. С тим у вези сећам се одбране српског градића Рудо у Источној Босни.
Од фебруара 1993. године 2. РДО је напустио Вишеград и упутио се у село Прибој на североистоку Републике Српске, недалеко од града Угљевика. У то време Едуард Смирнов је постао командир одреда.
Сећајући се Едуардовог лика, хтео бих да истакнем како је он највероватније потицао из рода правих руских гардијских официра. Његов изглед био је одговарајући, уредан, лепо одевен, моћни бркови. Његова смиреност и самоувереност прелазили су и на нас.
Године 1999. срео сам Едуарда у српској касарни код Београда. Већ је протекла прва недеља НАТОвских бомбардовања, он је одлазио да се бори на Косово.
Потом је Едуард учествовао већ у другим ратовима који су почели од 2014. године. Без обзира на године (већ је давно превалио педесету), активно је учествовао у борбеним дејствима.
