Успомене.
19. новембра 2019. године у Новом Саду (Србија) преминуо је Алексеј Александровић Панчулидзев.
Потомак руских емиграната, потомак племићког рода, прави син Руссије – човек истанчан, изванредног такта и деликатности,
Алексеј Александровић је заједно са својом сталном сапутницом Киром Михајловном врло много учинио за нашу земљу. Живећи на обали Дунава, они су волели Русију делатном љубављу, без обазривости, условности и увређености.
Породица Панчулидзев била је међу дародавцима Дома руского зарубежја, где сам се са њима и упознала.
Аљоша, како су га сви који су га познавали звали, био је нераздвојан са својом супругом Киром; она је била његова права супротност – оштрог језика, отресита, допуњавала је свог мужа и скупа су представљали задивљујуће складан пар. Са уживањем сам их посматрала. Алексеј Александровић је причао како се удварао Кири, која је тада са родитељима живела у Скопљу, у Македонији: увече је седао у воз и читаву ноћ се возио на састанак са будућом женом, и исто тако ноћу се враћао да би ујутру био на послу. Тог човека одликовала је галантност нимало својствена садашњем веку.
Алексеј Александровић је и у зрелом узрасту поседовао некакву унутрашњу лепоту – привлачио је људе.
Последњи пут смо се видели у Дому руског зарубежја у мају ове године, где су дародавце позвали на отварање музеја – тада је Алексеј Александровић рекао да је дошао да се опрости са Русијом...
А пре тога је са Киром Михајловном био на приказивању „Доњецке Вратарнице“ у Новом Саду. Алексеј Александровић се још увек није сасвим опоравио од тешког прелома, али је савладао стрмо степениште – другачије није ни могло бити. Како су ме само обрадовали! И пре свега три неделље опет сам била у Новом Саду, јако желела да се видимо или макар попричамо, но у ужурбаности због Косова, злосрећних уједа и осталог, нисам нашла телефон – како само жалим због тога… Добила сам и писмо којим ми честитају имендан у септембру и ништа нисам написала у одговор – и нема оправдања таквој непажњи према људима, поготово кад схватиш да више ништа не можеш поправити…
Још када сам први пут посетила њихов дом, породица Панчулидзев поклонила ми је мајсторски цртеж оловком, готово икону, рад деде Кире Михајловне из 1935. године. И чувам га као реликвију.
Алексеј Александровић спада међу оне људе који самим својим присуством на њој чине ову земљу бољом. Проживео је пун, испуњен живот – дај Боже свакоме такав. Царство му Небеско! И снаге Кири Михајловни да поднесе губитак мужа.
