Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/31.7.2020/

О КАРАЂОРЂУ ВЕЛИКОМ И МИЛОШУ МАЛОМ

Источник: Ранко Гојковић
           
     
     

На годишњицу страшног дана србске историје, убиства Карађорђевог, објавио сам на Саборнику текст светог владике Николаја о србском Вожду и у уводу између осталог написао: На жалост, најамнички дух је уредио тако да се данас у Србији наручилац његовог убиства назива великим, а Карађорђева величина се покушава на све начине умањити.

     

Ове речи наишле су на оспоравања, притом, не од стране злонамерних људи из другосрбијанског миљеа. Свестан сам да има много добронамерних људи који без дубљег упознавања са појединим историјским догађајима, просто прихватају здраво за готово неке прилично сумњиве тезе, попут оне о „Милошу великом“. Њих ради, без икаквих претензија да било кога убеђујем и без ичега личног према било коме (чак са захвалношћу према оним који су изнели другачије мишљење), покушаћу да изнесем сопствено размишање о тој историјској трагедији, њеним тумачењима, а самим тим, о одговорности историчара пред сопственим народом. Уједно, текст може бити и нека врста одговара на трабуњања другосрбијанштине о „млигном утицају Русије“, један одличан одговор на ту тему публиковали смо овде…

     

Као декларисани монархиста по убеђењу, у својој јавној публицистичкој и преводилачкој делатности наилазио сам и на оваква питања - да ли више волим династију Карађорђевића или Обреновића? Одговарао сам – највише волим династију Немањића! Наравно да и једна и друга династија имају и предности и мана, добрих и лоших момената и лично заиста не могу за себе рећи ни да сам „карађорђевац“ ни „обреновићевац“. Од Карађорђевића лично ми је најдражи зачетник лозе – Вожд Карађорђе, а код Обреновића, последњи у лози – краљ Александар. Оба су страдала од братске, србске руке. Карађорђе притом и од кумовске. Господ се постарао да врло брзо казни убице и једн и другог. Трагична судбина брзо је задесила породице Вулићевић и Новаковић, а само 50 година после убиства Карађорђевог угасила се и свећа у дому Милоша Обреновића, још нешто више од 30 година продужила се лоза његовог брата и она се такође угасила убиством краља Александра Обреновића. Ништа боље нису прошле ни убице краља Александра Обреновића, да се не понављамо, о томе можете читати у тексту „Како пролазе убице православних монарха“.

     

Међутим, историчари васпитани по западним обрасцима, са изгубљеним христоцентричним и стеченим човекоцентричним идентитетом, не хају за казну Божију и пишу неку своју историју која не мари за основни закон васионе, Христов морални закон. За такав идентитет, човекоцентрични, Србадија је ослобођена захваљујући само Милошевој мудрости. Они најчешће затварају очи на чињеницу по питању помоћи Русије приликом ослобођења Срба од турског ропства и стицања независности, за све је заслужна само генијалност „Милоша великог“.

     

Наравно да ствари стоје потпуно другачије, Русије без Словена можда може и бити, а Словена без Русије, већ одавно не би било. Да су паписти под руководством Швеђана, не дао Бог, победили Петра Великог у Полтавској бици, Лужички Срби свакако не би били једини словенски народ који данас говори немачким језиком…

     

Још је Кучуккаинарџијски мир из 1774. године, потписан после пораза Османлија у рату са Руском империјом, гарантовао право Русији да штити хришћане у Османском царству и да интервенише у случају турских злоупотреба. Треба рећи да то нису била мртва слова на папиру, Русија није оклевала да интервенише када су права хришћана била угрожена. У периоду 1806-1812. године вођен је још један руско-турски рат и управо тада и Вожд Карађорђе диже Србадију на устанак. У току тог рата дошло је до војне руско-српске сарадње, захваљујући којој је 1809, после пораза на Чегру, избегнут потпуни слом устаничке Србије. Србско-руско војно савезништво довело је до ослобођења од Турака источне Србије 1810. године и србско-руске јединице однеле су победу у боју на Варваринском пољу. Тада на сцену ступа не лажни малигни утицај о коме данас трабуњају другосрбијанци, него уистину малигни утицај, али не Русије, него западне Европе. Тај малигни утицај на дужи период одгађа потпуно ослобођење не само Србадије него и свих православних народа на Балкану. Услед страшне претње од Наполеона, руско-турски рат започет 1806. године Русија је морала завршити потписивањем Букурешког мира 1812. године.

     

Свакако да Турска не би олако прихватила све одредбе Букурешког уговора из 1812. године, да није било сјајне победе руског оружја у бици код Рушчука, крајем новембра 1811. године, под командом Кутузова. Тај пораз је приморао и Турску да тражи мир, он је и Русији био неопходан уочи надолазеће и Русима већ тада јасне претње у виду Наполеона Бонапарте. Наполеон је горео жељом да се освети за страшна шамарања која су његове армије раније доживеле од Суворова на копну и Ушакова на мору. Русији је, дакле, од виталног значаја било да миром са Турском обезбеди своје јужно крило, притом је максимално, колико је то у том тренутку дипломатија дозвољавала, Букурешким миром заштитила и србске виталне интересе. Мир је потписан у последњем тренутку, већ сутрадан по потписивању Букурешког мировног споразума између Руске и Турске империје, Наполеон почиње напад на Русију.

     

акле, један од претеча антихриста који је ратовао против светих олтара и престола, Наполеон Бонапарта, својим походом на Русију даје неопходну инфузију мртвацу са Босфора. Да није било тог напада тадашње Европске Уније под командом Наполеона, не би било ни потребе за Другим србским устанком. После потписивања Букурешког мира са Русијом и србског неприхватања одредби, Турска успева да угуши Карађорђев устанак. У ситуацији кад је и Москва морала бити предата, наравно да није могло бити говора о помоћи Русије Србима. Међутим, Букурешким миром Русија гарантује амнестију свим Карађорђевим устаницима, а турски гарнизони би остали само у већим градовима. Порта је гарантовала Србима унутрашњу управу, повластицу да сами прикупљају данак и још низ погодности. У условима кад је Русија морала да се брани од Наполеона, извучен је максимум за Србе. Међутим, Доситеј Обрадовић за то време пише улизичко, срамно писмо Наполеону, где Србију нуди под старатељство Француза, која прстом никада није мрднула за ослобођење Србадије. Карађорђе прави фаталну грешку верујући ученим бечким ђацима, не схвата да се до независности долази и ратом и дипломатијом, тако да практично одбија услове Букурешког мира и ускоро устанак бива угушен. Покушај самосталног вођења преговора са Портом, без ослањања на своју једину истинску заштитницу и покровитељку Русију, тужно се завршио по Србе.

     

Упркос свему, захваљујући Русији Букурешки мировни споразум представља први међународни споразум у коме се у међународној заједници помиње Србија после пада Смедерева 1459. године. Сва права која је Милош стицао за Србе у Другом србском устанку и после њега, постепено, једно по једно, представљају само озваничавање свих оних права из Букурешког уговора.

     

Лично нисам велики љубитељ Стојана Новаковића, таква превртљивост зарад опстанка на власти и подржавање русофобне политике краља Милана Обреновића после срамног споразума из 1881. године са Аустро-Угарском, није по мом укусу, али он апсолутно исправно описује ситуацију по питању србске борбе за самосталност: „…Остала је била, међутим, једна једина скупоцена тековина нетакнута. То је свечано признање Портино у осмом члану Букурешког уговора да се Србима даје њихова унутрашња аутономија… Међународни Букурешки уговор био је средство којим су заиста спасени сви плодови Првога устанка од првог до последњега, осим јединих градова у Србији. Тај уговор је помогао кнезу Милошу 1815. више но ишта друго“. (С. Новаковић, Васкрс државе српске, стр. 152, подвлачење Р.Г.). Да подсетим, Стојан Новаковић је био министар у више влада у време владавине династије Обреновић.

     

У раду „Српска држава Првог устанка“ који представља својеврсну правну анализу, Драгослав Јанковић децидно износи тврдњу да без 8. тачке Букурешког уговора Србија не би успела да постепено остварује самоуправу, па аутономију и на крају пуну слободу. Јанковић истиче да без тог јаког правног упоришта (тачке 8. Букурешког споразума) „годинама и деценијама Србија не би могла водити политичку и дипломатску борбу (помагану каткад и ратом) за потпуну слободу, то јест за пуну унутрашњу аутономију Србије, питање је да ли би се без ње икада (посебно с обзиром на познату упорност, одуговлачење и непопустљивост Турака, у дипломатским преговорима) успела да оствари та слобода и аутономија“. (Д. Јанковић, Српска држава Првог устанка, стр. 189).

     

У свом тексту о Букурешком миру Др Зоран Чворовић цитира и историчара М. Гавриловића: „Стање ствари које је засновао у Србији први устанак, само по себи, није имало никакве правне основе. Пре Букурешког Уговора, Србија је била једна отоманска област у стању побуне. Тим уговором, и поред свега поштовања према султановим правима, Србија је била одвојена од Отоманске царевине, и постала је једна територија са засебним повластицама, једно политичко биће – и некадашња раја постала је у својим границама скуп грађана са признатим правима“. (Михаило Гавриловић, Почеци дипломатских односа Велике Британије и Србије – Из новије српске историје, стр. 102)

     

Имајући све ово у виду, сматрати да Срби своју независност дугују искључиво сналажљивости и дипломатском умећу „Милоша великога“ не значи ништа друго него плитко познавање историјских прилика тог времена.

     

Темељ србске државности поставио је устанак Вожда Карађорђа из 1804. године и члан 8. Букурешког мировног споразума између Руске и Турске империје је то апсолутно зафиксирао. Уз све уважавање за неке потезе Милоша Обреновића, историјска је чињеница да без помоћи Русије и Букурешког мировног уговора из 1812. године Милош никада не би добио самоуправу после Другог србског устанка, нити би добио аутономију 1829. године у Једрену, нити би, на крају крајева, било независности Србије 1878. године. Иза свих ових међународних споразума који су постепено довели до пуне самосталности Србије, стајала је Русија и као гарант и све време била у служби истинским србским националним интересима. Тако да приче о томе да Милош није имао никакву подршку Русије и да је захваљујући искључиво његовој мудрости издејствована аутономија, представљају или незнање или свесно злонамерно кривотворење историје.

     

Дакле, упркос гушењу устанка за само три месеца, резултати једанаестогодишње борбе Карађорђа и његових витезова, нису обесмишљени управо захваљујући војном и геополитичком угледу Русије која је победила Наполеона и поново се заложила за права православних хришћана у Отоманској империји. Покушај приказивања ситуације као да је Милош кренуо од нуле, понављам, представљају или незнање, несхватање историјских процеса тога доба или представљају злонамерност. Од Кучуккаинарџијског мира, па преко Букурешког, захваљујући свим тим победама руског оружја над Отоманском империјом, захваљујући и руској дипломатији, Милош и његови наследници на власти у Србији могли су остваривати један по један успех, од самоуправе, преко аутономије, до независности.

     

        *       *       *

     

Међутим, западни мешетари су одмах за пропаст Карађорђевог устанка оптужили никог другог него Русију! На жалост, то почињу да прихватају и поједини представници србске историографије ХХ и ХХI века. За њих је од почетка помоћ Русије православној србској браћи представљала „малигни утицај“, није то изум наших дана. Либерални плиткоумници потпуно занемарују шири контекст европске геополитичке слике тога доба, занемарују чињеницу да је уједињена Европа кренула у рат до истребљења против Православне Русије и сервирају причу о руској кривици за србску трагедију после пропасти Првог србског устанка. Иако сваку прилику користе да умање значај витештва, религиозности, војног умећа Вожда Карађорђа у многим биткама, на овом месту где заиста постоји и његова кривица, као и властољубље и неслога других србских вођа, они је не налазе, него сву кривицу сваљују на Русију. Руски Цар је директно преко Рјуманцева још 1810. године изразио дивљење и љубав према србском народу и поштовање према вожду, истакавши да је максимални циљ обезбеђење пуне самосталности србске државе а минимални – широка аутономија уз постепено достизање самосталности. И Русија од тога става није одустајала све до пуне независности Србије! Упркос томе што се Србија нудила да стане под покровитељство Аустрије 1809 (са којом је Русија тада била у рату!) а касније и Француске, од стране Карађорђевих „учених“ људи на челу са Димитријем Обрадовићем (који се, узгред, иако је пљунуо на монашки чин, наставио представљати монашким именом Доситеј).

     

То лицемерје западних сила истиче и Зоран Чворовић у поменутом тексту. Цитирамо: „Највећу цену нереалних властољубивих амбиција српских старешина, испољених кроз одбијање Букурешког уговора, није платила Русија, већ српска сиротиња остављена од својих пребеглих вођа на милост и немилост старом крвнику. За разлику од Русије, Аустрија и Француска све чине да заштите турски суверенитет, а прва не само да не хаје за терор над Србима, већ 1809. затвара границу за дотурање оружја, муниције и других потрепштина Србима, истовремено материјално помажући турско наоружавање за поход на Србију. Српске бегунце после пропасти устанка, Аустрија масовно присилно мобилише као топовску храну за рат против Наполеона. (В. Поповић, Метернихова политика на Блиском Истоку, Београд 1931, стр. 32, 34) Став западних држава према српском националном ослобођењу најотвореније је тада изразио чувени гроф Метерних: „Још не видим Србију потпуно покорену, против чега уосталом немам ништа“. (Р. Љушић, Вожд Карађорђе, стр. 171) Уз то, како руски, тако и српски извори показују да су први творци пропагандне тезе о злоупотреби Срба од стране Руса – били аустријски жбири“. Паметном доста!

     

И данас од стране србских властодржаца чујемо предлоге о „подели Космета“, али и данас као пре више од 200 година, Русија као да више чува србске националне интересе од њених вођа. Улогу некадашњег Букурешког споразума данас игра Резолуција 1244, којој је Русија гарант.

     

Може свако да схвата историјске процесе по свом нахођењу, па то право ваљда имају и православни верујући људи. Наравно да више верујем речима Његоша или светог владике Николаја, него атлантистичким и титоистичким историчарима. Његош пуних 30 година после Карађорђевог убиства пише посвету праху Вожда Србадије у „Горском вијенцу“ и назива га Оцем Србије. Да ли мисле србски либерални умови да боље од Његоша знају ко је био Карађорђе, а ко Милош? Или да боље од светог владике Николаја разумеју историјске процесе? Карађорђе јесте био прек, знао је и да убије због преког карактера, показао се невешт у дипломатској борби, међутим, он није убијао због властољубља, због ситних или личних интереса, него као осуду због неправилног или неморалног понашања. Карађорђе је делао у славу Бога, благодарио је Богу за победе, грешака је било али се искрено трудио да све ради за народно добро. Не може се рећи ни да Милош није бринуо за народ, али је сопствени новчаник често био изнад народног интереса. Са друге стране, Милошево убиство Карађорђа поред већ познатих братских сукоба међу србским владарима, довело је и до скрнављења кумства међу србским владарима.

     

Човекоцентричан ум не види улогу Промисли Господње у креирању историјских процеса, њему ништа не значи брза казна Божија за све властољубиве братоубице и кумоубице. Они не схватају значај мирења браће на очевом гробу од стране Светог Саве, не схватају његову бол због које је вероватно и умро изван Србије због свађе братића, не схватају зашто је Свети Сава наручио за манастир Милешево икону свете браће Бориса и Гљеба, синова Владимира Крститеља, који по цену сопственог живота нису желели да учествују у сукобима са браћом.

     

Из свега изложеног, јасно је да се прек али правичан карактер Карађорђа не може сврставати у исту раван са Милошевим подмуклим налогом за убиство самог Карађорђа. Карађорђе је знао своју нарав и поштено упозоравао окупљене прваке на збору да је боље да неког другог бирају за Вожда, јер је он преке нарави. Народ га је прихватио таквог. „Цар не носи мача узалуд“ - поучава нас руска пословица. Иза Милошевог налога за убиство Карађорђа стоји пре свега борба за сопствену власт и отуд и страшна казна Божија која је легла на све учеснике у завери у убиству Карађорђевом.

     

У елитним вековима српске историје за време и после мисије нашег светитеља и просветитеља, српски владари су били свесни основног задатка благочестивих владара – садејствовања у спасавању душа својих поданика. Карађорђе је имао у себи нешто од тог духа немањићког, Карађорђе је имао хришћанску етику. Захваљујући хришћанској етици, српском роду је било могуће преодолети и вековно ропство и страшна историјска искушења кроз која је пролазио, захваљујући хришћанској етици, Карађорђево дело и јесте бесмртно.

     

Иронијом судбине, најблагочестивији владар династије Обреновића, краљ Александар, такође је убијен од братске србске руке и његове убице је такође веома брзо стигла Божија казна.

     

        *       *       *

     

Кад одбацују улогу Промисли у креирању историјских процеса, историчари који се позивају на трезвеност и објективност, нису нимало ни трезвени, ни објективни.

     

Историчар мора бити свестан да је његов позив веома значајан и веома одговоран и да је истинском историчару неопходно уздићи се до познања мере високе одговорности свог служења. У супротном, његов рад постаје извор заблуда за многа покољења Срба који губе схватање вишег смисла постојања Србиновог и у складу са тим, слаби духовни имунитет против рушилачких социјалних теорија и туђих “вредности” (пре свега богоборачког Запада).

     

Дакле, историчари који нису утврђени у вери, приликом изучавања српске прошлости концентришу се на зло и пошто је без вере немогуће правилно објаснити себи порекло и природу зла и извући поуке, то је и зло постало реалност српске стварности ХХ века. То показује и данашње проглашавање Милоша Обреновића за „великог“. Још једном понављам, уз сва признања за дипломатску вештину Милошеву, убицу Вожда Карађорђа православни србски народ никада неће прихватити као Великог, починилац тако гнусног злочина може бити велики за протестантски идентитет али не и за православни.

     

*       *       *

     

На крају је потребно замислити се откуд се обрело у умовима србске владајуће класе и интелигенције то занемаривање србског светосавског духа, наших традиција, одбацивање па чак и изругивање над свим исконско србским. То срамотно сагињање пред Западом, то тупаво подражавање туђих нам погледа и манира. У последња скоро два века, као да је прекинута нит духовног осмишљавања српског живота и тумачења српске историје.

     

Већ почевши од почетка XIX века “Прогресивни рационализам” доситејевштине полако али сигурно почиње истискивати из умова наших историчара Промислитељски смисао људске предназначености. После Карађорђевог устанка Срби су се ускоро ослободили физичког ропства Турака али су потпали под духовно ропство дехристијанизованог Запада, како то описа свети владика Николај. На смену светосавске просвете долази антипросветитељство Доситејево и оно, на жалост, траје до данашњих дана и тим духом су прожети многи србски историчари и властодршци. Србски ђаци иду да се школују на Запад са торбама пуним врлинама, а враћају се са торбама пуним заблуда – глагоља нам србски златоусти владика Николај.

     

Данас са катедри за историју на србским факултетима од атлантистичких историчара можемо чути срамне речи о православној џамахирији, одбрани Павелића, поједини наши музеји промовишу туђманизацију србске историје, па је и тема србске историографије данас животно важна за наш народ. „Најопаснији непријатељ није колонизатор и окупатор, већ наш сународник, кога храни окупатор“ - поучавао је својевремено Махатма Ганди. Такви бедници који трабуњају о „православној џамахирији“ данас предају србској деци историју. Тај сој изникао из „доситејевштине“ данас је већ прерастао у професионалне мрзитеље према свему благочестивом у нашој историји. Као да савремени србски либерални интелектуалац, обезбожен и васпитан по западним принципима просветитељства, бива задојен управо професионалном мржњом према Србији. Ова духовно-морална наказност, дегенеризација, као одлика многих србских интелектуалаца, данас је у такозваној другосрбијанштини добила патолошки карактер. Генијални Достојевски тај сој описао је у лику Смердјакова који жали што 1812. године „културан народ“ (Французи - који су затварали коње у велелепним московским храмовима) није победио „некултурне“ Русе. Кад се отпадне од вере, „Смердјаковски дух“ може да овлада и веома надареним умовима, у фус ноти наводимо пример са познатим руским књижевником.[1]

     

Упркос фактолошкој пуноћи, пажљивом и мукотрпном архивском раду – одређена идентитетска инфантилност која се прикрива научничком терминологијом и апаратуром – избија из једног дела савремене српске академске историографије. Услед тога, појавиле су се противуречности између величанствених резултата историјског битија Немањићке Србије и “мрачног Средњег века”, како се описује у историјским читанкама ХХ века. Како је тај неуки сељачки народ у “мрачном средњем веку” успео да створи величанствену културу чији нас светли плодови – у области књижевности, сликарства, поезије, права, архитектуре… – све до данас обасјавају и хране?

     

Рационализам и материјалистичко схватање историје историчара васпитаваних по западном обрасцу, постаје извор заблуда за милионе њихових суграђана. Тако се лагано губи појам вишег смисла који је Господ подарио појединим народима. Координатни систем идентитета православне Србадије заснован је на моралним хришћанским императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у координатни систем западног погледа на свет, као што су “користољубље”, задовољство”, “лагодност”… Дакле, са једне стране Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – са друге стране имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”. Ове противуречности рационализма и материјалистичког схватања историје могу се превазићи само духовним разумевањем живота на основама Светог Писма, светоотачког предања и апостолске пуноће црквеног вероучења.

     

Српској историографији неопходна је морално-религиозна “дезинфекција”. За тако нешто неопходан је пре свега повратак свештеног смисла отаџбинској историји, њеној моралној величини и природној духовној пуноћи.

     

Темељи за такав препород леже у делима два велика србска светитеља ХХ века – светог Николаја Охридског и Жичког и светог Јустина Ћелијског. Код руске браће, то је наслеђе великих словенофила. Управо су словенофили увидели и објаснили слабости мисаоних основа западне филозофије на којој је постројено здање европског просветитељства, а њихову мисао величанствено су надоградили велики србски светитељи.

     

Тек када успемо да рехабилитујемо духовни смисао српског живота, кад будемо свесни Промислитељског садржаја наше прошлости и садашњости, биће могућ препород српског друштва или како каже велики “Ловћенски Тајновидац” – Срби ће испунити Завет, грдна клетва ће побећи с рода и над њима ће се поново Небо отворити. Тада се у држави Србији убица Карађорђа неће називати великим…

     

[1] Изузетан пример, ма како то тужно звучало, био је Иван Сергејевич Тургењев: „Знате, ја сам се овде, у Европи, заувек преселио, сам себе сматрам Немцем, а не Русом и поносим се тим! Овде је цивилизација, а код нас варварство. Поред тога, овде нема народности; ја сам јуче путовао и нисам могао у вагону разликовати Француза од Енглеза и Немца… Цивилизација мора да сравњује све, и ми ћемо тек тада бити срећни када заборавимо да смо ми Руси“. (Из приче Ф.М Достојевског А.Н. Мајкову о свом разговору са Тургењевим. Писмо од 16. августа 1867. године).

     

     

Ранко Гојковић

     



Просмотров: 242