Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/21.6.2006/

Прва сведочанства светости у Русији



     

      Пре више од хиљаду година, а тачније у другој половини Х века, још пре Покрштавања Русије, тадашње руске земље су се прославиле подвизима првих хришћанских подвижника – благодатном делатношћу кнегиње Олге, мученичком смрћу двојице Варјага – хришћана...

      Уопште, први хришћани у Кијевској Русији појавили су се у доба владавине кнеза Игора, о чему сведочи текст уговора Русије са Грцима – тада је део варјашке кнежевске дружине био хришћански. Притом летописац истиче: „Беше много хришћана међу Варјазима“. Штавише, Руси-хришћани су имали и своју саборну цркву у Кијеву – цркву св. Илије. Притом је међу Русима и даље био знатан број многобожаца. Уосталом, против Грка су и Руси-хришћани и Руси-многобошци иступали заједно, и никаквих противречности на верској основи унутар „рода рускога“ није било. Једина разлика је било то што су Руси-хришћани полагали заклетву именом хришћанског Бога, док су се Руси-многобошци клели својим богом Перуном и својим оружјем.

      Одакле су се могли појавити хришћани у Кијеву? Највероватније су то били исти они Руси који су се 40-их година Х века преселили у Придњепровље из Моравије. Само су они могли образовати велику хришћанску општину у престоници Кијевске Русије. Појаву масовног сахрањивања у Кијеву по хришћанском обреду налазимо управо у средини Х века, а слично је једино хришћанским гробовима у Моравији.

      Затим је 959. г. кнегиња Олга боравила у Византији и тамо се покрстила у хришћанску веру, добивши крштено име Јелена. Истина, Олгин син, кнез Свјатослав, није хтео да прими хришћанску веру и до краја живота је остао многобожац. И кнез Владимир Свјатославич је првих година своје владавине био убеђени многобожац. Штавише, Владимир је реформисао руско многобоштво. Како летопис каже, Владимир је одмах после ступања на престо на кијевском брду крај свога двора поставио ликове шест многобожачких богова – Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокоше. То многобожачко капиште (храм, култно место) је у науци добило име „Владимиров Пантеон“ у коме је кијевски кнез за главног бога прогласио Перуна. Тако је објединио различите многобожачке култове житеља Кијевске Русије под предводништвом бога кнежевске дружине Перуна, а Кијев је постао главни култни центар читаве Кијевске Русије.

      Смисао Владимирове многобожачке верске реформе је наизглед јасан – нашавши се на челу државе, покушао је да створи јединствен систем многобожачих веровања и јединствену хијерархију богова која би одговарала државним интересима. Изгледа да је и сама многобожачка верска реформа била усмерена против оснажене хришћанске општине у Кијеву, и у том погледу је Владимир следио завете свога оца Свјатослава. То су потврдила и археолошка истраживања „Перуновог брда“. Показало се да су за темеље многобожачких идола коришћене крхотине плинфе (староруске цигле) и шкриљца. Наилази се и на малтер са траговима фресака попут оног који се примењивао за украшавање хришћанских Цркава. То су највероватније били остаци неког срушеног хришћанског храма, и то намерно срушеног – било по налогу Свјатослава, било Владимира. То значи да су после Олгине смрти у Кијеву почела прогањања хришћана. Ипак, хришћанска општина се поново оснажила током владавине Јарополка, а хришћани су подржавали тог кнеза. Зато је сасвим могуће да је кијевски храм срушио управо Владимир, који је победио брата Јарополка и у хришћанима видео своје непријатеље. У том случају је коришћење крхотина хришћанске Цркве за изградњу многобожачког светилишта имало дубоко символичан смисао. Владимир је у почетку своје владавине сматрао да је хришћанство недвосмислено непријатељска религија. У суштини, Владимир је циљано хришћанству супротставио организовани многоожачки култ који је требало да постане државна вероисповест Кијевске Русије.

     

      Владимир је дуго остао многобожац и у личном животу. Имао је пет законских жена – Половчанку Рогнеду, извесну Чехињу, Гркињу, удовицу убијеног Јарополка, још једну Чехињу, а последња жена му је постала византијска царевићка Ана. Сем тога, кнез је имао и стотине наложница. Од законских жена Владимир је имао дванаесторицу синова и најмање девет кћери.

      У Владимирово доба у Кијеву је први пут покушано приношење људских жртава. „Повест минулих лета“ саопштава да се 983. г. кнез Владимир Свјатославич вратио из победничког похода на Јатвјаге (старопруско племе етнички блиско Литванцима). Одлучено је да се у част победе принесу жртве паганским боговима. Старци и бољари су извршили жребање младића и девојака – на кога жребање покаже, требало га је жртвовати. Жребом је извучен Варјаг-хришћанин, али је његов отац одбио да преда сина. Онда је узрујана гомила обојицу убила.

      Историчари те трагичне догађаје у Кијеву повезују с устанком Словена-многобожаца на Јужном Прибалтику који је букнуо управо 982. г. против насилне хришћанизације. Изгледа да су кијевски многобошци и даље одржавали везе са прибалтичким Словенима, чија је мржња према хришћанима нашла одјека и у Кијеву.

      А летопис Варјага и његовог сина назива праведницима, изједначавајући их са светим мученицима. Тако су Варјаг и његов син историјски постали први мученици за хришћанску веру у Русији. Познато је да су у Ростову још у XIII веку отац и син Варјази поштовани као први руски свеци. Међутим, званично су канонизовани знатно касније под именима Фјодор и Јован, али је време канонизовања непознато. У савременом календару Руске Православне Цркве отац и син Варјази су оправдано названи „првомученицима“. Сећање на њих Црква обележава 12 (25). јула.

      Када је Русија крајем Х века била покрштена и када је пронашла смисао битисања у његовом хришћанском схватању, то је пред руским писцима поставило изузетно важан духовни проблем: Русија ће достићи истинско спасење само у случају да се унутар њених међа и у душама руских „нових људи“ пролије светлост светости. „Житија светаца – пише староруски писац – уливају страх Божји у душу... Јер они који та житија читају, с новим осећањем се лаћају свога посла, напуштајући зле помисли; житија светаца дају светлост и просвећење душама нашим“.

      Крајем X-XII века Стара Русија, попримајући вековно хришћанско искуство, преузима и многе хришћанске свеце. Пре свега, у Русији се већ у том раздобљу јавља посебно поштовање Пресвете Богородице, између осталог изражено и у поштовању чудотворних икона. Једна од њих – икона Владимирске Богородице – постала је за сва времена хришћански символ Русије. Сем тога, вреди издвојити поштовање пророка Илије, светог Николе Мирликијског, апостола Андреја Првозваног и светог великомученика Георгија Победоносца, који су временом постали уистину народни свеци.

      Али, првих година после примања хришћанства у Кијевској Русији, поготово у Десјатиној цркви, одржаван је посебан култ светог Климента. Култ одређеног свеца сведочи о припадању овом или оном правцу у хришћанству. Тако и посебно поштовање светог Климента папе Римског у раном руском хришћанству сведочи о томе да је крајем Х – почетком XI века у Кијевској Русији водећа била ћирило-методијевска традиција.

      Кнез Владимир Свјатославич је део моштију светог Климента и његовог ученика Фива пренео из Корсуна у Кијев. Мошти светаца смештене су у споредном олтару у част светог Климента у Десјатиној цркви. Титмар Мерзебуршки који је око 1017. г. посетио Кијев, чак је Десјатину цркву називао Климентовим храмом. Мозаички лик свеца налазимо у кијевској Софијској саборној цркви. Климент Римски се у XI веку поштовао као главни „заступник“ читаве Руске земље и руског народа (о томе саопштава „Слово поводом обнављања Десјатине цркве“). Светом Клименту су се чак и у XII веку обраћали у случајевима када је требало истаћи независност Руске Цркве од Константинопоља. Чак је 1147. г. предложено да се Климентовим моштима („часном главом“) Климент Смољатич произведе у митрополита без обраћања Константинопољу.

     

      Постепено потискивање култа Климента Римског у Русији почиње од 80-их година XI века. За то је било заинтересовано грчко руководство Руске Цркве које је тежило да истисне ћирило-методијевско наслеђе и у Русију уведе другу врсту православља – византијску традицију. Занимљиво је да Климентов култ замењује култ Николе Мирликијског (Николе Чудотворца) који су посебно подржавали митрополити-Грци.

      Име светитеља Николе Мирликијског једно је од најпоштованијих у читавом хришћанском свету. Он је по предању живео на размеђу III-IV века (понекад се наводе чак тачне године живота: 260-343. г.) и био епископ у граду Мири у Ликији откуд и његов надимак Мирликијски. Свети Никола се још за живота прославио многим подвизима у славу Христову и чудима. Зато је дан његове сахране – 6 (19). децембар – постао општехришћански празник. У Русији је тај дан добио назив Никола зимски.

      Али, још више чуда од светог Николе почело је да се догађа после његове смрти. Притом се његово покровитељство почело пре свега односити на морепловце и путнике, на „све сире и убоге“, на сточарство и земљорадњу, а такође је сматран и „чуварем земаљских вода“. Зато је касније, већ у православној традицији, свети Никола добио још два надимка – Никола Чудотворац и Никола Угодник.

      Светом Николи је посвећен велики број различитих дела како познатих православних писаца и црквених лица (Антоније Критски, Ћирило Философ, Климент Охридски и др.), тако и обичних свештеника. Византијски хагиограф Симеон Метафраст је у X веку на основу многих древних латинских и грчких извора написао Житије св. Николе Мирликијског (на руском језику познато у рукописима почев од XV века).

     

      У Русији име Николе Чудотворца постаје познато прилично рано. Тако, у Кијевској Софијској саборној цркви коју је средином XI века изградио Јарослав Мудри, међу најпоштованијим свецима видимо и мозаик с ликом светог Николе. Ипак, особито поштовање у Русији светац стиче од друге половине XI века, и то из неколико разлога.

      Пре свега, из града Мире су мошти свеца Нормани украли 1087. г. и превезли у италијански град Бари, прво у цркву св. Јевстатија, а потом су 1089. г. по заповести папе Урбана II пренете у специјално изграђену католичку цркву св. Николе, где се и данас налазе. Русија се врло брзо одазвала на тај догађај настанком књижевног споменика „Казивање повести о преношењу часних моштију свеца оца нашега Николе архиепископа града Мире“. Истина, у њему се ништа не каже о чињеници управо крађе моштију, што је само по себи карактеристично – у томе су очити некакви западни утицаји на аутора Казивања. Штавише, само Казивање ономе што се збило са моштима Николе Мирликијског придаје чудесно објашњење. У њему се подробно прича о томе како се презвитеру града Барија јавио свети Никола и заповедио да оде у тада већ разорени град Миру и узме његове мошти. Житељи Барија су у виду трговаца отишли у Миру и тамо пронашли ковчег с моштима свеца пуну миомирисног мира, и донели га у Бари. У земљу завичаја су крочили 9 (23). маја, и одмах се крај моштију десило мноштво чуда. Отад се тај дан сматра другим празником у част чувеног свеца.

     

      Осим тога, у исто време писани извори први пут бележе чудо од светог Николе које се збило у Кијеву. То прво чудесно појављивање свеца у Русији описано је у споменику названом „Чудо о неком детету утонулом, кога свети Никола сачува у животу“. У њему се прича како је на дан обележавања светих Бориса и Глеба, пловећи чамцем по Дњепру из Вишеграда у Кијев, жена неког богатог Кијевљанина испустила дете у реку и оно је сместа утонуло. Уцвељени родитељи су завапили за милост Николи Чудотворцу. Исте ноћи су свештеници Софијске саборне цркве пронашли живо мокро дете испред иконе светитеља Николе. О томе су саопштили митрополиту и он је заповедио да се обавести читав град. Родитељи новорођенчета су ускоро пронађени и на своје и свеопште запрепашћење у њему препознали утонулог сина. Узгред, од тада је икона пред којом је пронађено мокро новорођенче прозвана икона Николе Мокрога и столећима је чувана у Софијској саборној цркви у споредном олтару посвећеном светом Николи.

      „Чудо о неком детету утонулом“ је показивало да се сада свети Никола показао као заштитник и спаситељ Руса, што значи да је под своје чудесно покровитељство преузео и саму Русију. У сваком случају, управо тако су ти догађаји тумачени у староруским књижевно-философским споменицима. И по свему судећи, већ крајем XI века дан преноса моштију светог Николе почиње да се сматра празником у Руској Православној Цркви. У сваком случају, у календару уз Јеванђеље 1144. г. дан 9. маја означен је већ као празник. У руској православној традицији тај дан је добио назив Никола пролећни.

      Али, ево шта је занимљиво. Док је Византијска Црква поштовала Николу зимског као општехришћански празник, Никола пролећни није признат у Византији као празник пошто га је успоставио римски папа, па и саме мошти Николе Чудотворца, које су Нормани украли, доспеле су у посед Римско-католичке Цркве. Према томе, у дотичном случају Руска Црква је испољила очиту самосталност. Зашто се то тако десило?

      Изгледа да су се овде, с једне стране, испољили давни контакти Старе Русије са Западом, који су и даље били актуелни. С друге стране, лојалнији однос према Римској Цркви него што је византијски, и даље је постојао и међу свештеницима који су се придржавали начела ћирило-методијевске традиције. Сем тога, многи староруски кнежеви су имали династичке везе са западноевропским кнежевским и краљевским кућама. Немалу улогу је одиграла и жеља руских кнежева да докажу своју независност од Константинопоља.

      Најзанимљивије је то што је успостављање са византијског становишта неканонског празника подржало и ондашње грчко руководство Руске Цркве. Највероватније се таква ситуација објашњава тиме што су, признајући нови празник чувеног свеца и успостављајући у Русији посебно поштовање светог Николе, митрополити-Грци тежили да ослабе утицај раног руског хришћанства блиског ћирило-методијевској традицији. Ствар је у томе што је култ Николе Чудотворца постепено почео да потискује поштовање светог Климента папе Римског, а значај Софијске саборне цркве као главног храма Кијевске Русије постепено је почео да потискује истоветан значај Десјатине цркве. И у целини, посебно поштовање Николе Чудотворца је на крају крајева ослабило утицај култа Климента Папе Римског (и ћирило-методијевске традиције у целини) управо зато што су у почетку оба култа изражавала једну те исту идеју – идеју независности Руске Цркве и од Константинопоља и од Рима. Међутим, са становишта Грчке Цркве, култом светог Николе се такорећи „лакше управљало“.

     

      Уосталом, небеско покровитељство Николе Чудотворца над Руском Земљом није зависило од ма каквих прорачуна. Каснијих година и столећа се у Русији збило мноштво чуда везаних за име светог Николе. Тако се 1113. г. у близини Новгорода у једном потоку на острву Липно у језеру Иљмењ појавила икона светог Николе која је чудесно исцелила новгородског кнеза Мстислава. Русија је почетком XIII века стекла још једну чудотворну икону – повинујући се поновљеној заповести светог Николе, свештеник из Корсуна Јевстатије је узео икону из храма у коме се покрстио кнез Владимир и обилазним речним путем, кроз Ригу и Новгород, донео је у рјазанске земље у град Зарајск, где се та икона прославила чудима. Никола Чудотворац се крајем XV века заједно са Варлаамом Хутинским прославио исцељењем слуге великог кнеза. Тај списак се може наставити многим примерима.

      У свему томе је најважније то што је свети Никола постао уистину народни светац кога једноставно зову Никола или Микола. Њему је посвећен велики број књижевних споменика (само у Руској Државној Библиотеци се чува преко 500 рукописа из XII-XX века), храмова, манастира, икона. А сам лик светог Николе Чудотворца као милостивог, доброг, земаљског свеца и дан-данас обасјава срца Руса.

     

      Апостол Андреј Првозвани (ум. 62) – свети апостол који је први постао ученик Исуса Христа, један је од најпоштованијих хришћанских светаца у Русији.

      Андреј је до сусрета са Исусом Христом био обичан рибар као и његов брат Петар који је такође постао апостол. После распећа Сина Божјег, Андреј је нестрпљиво ишчекивао Његово васкрсење и долазак. А када се Исус појавио, први је кренуо за Њим и провео уз Њега читав дан, те је због тога и добио надимак Првозвани.

      Андреј Првозвани је проповедао хришћанску веру у Византији, Тракији, Скитији, Македонији, Малој Азији, Аланији, Криму, уз Црно Море, у Русији. У грчком граду Патри је 62. г. примио мученичку смрт – многобошци су га распели на крст у облику слова „Х“. Од тада се такав крст назива „Андрејевски“.

      357. г. су мошти светог апостола Андреја по заповести императора Константина пренете у Константинопољ. Крсташи су после заузимања престонице Византијске империје свете мошти 1208. г. пренели у катедралу града Амалфе у Италији. Часна глава св. Апостола Андреја се од 1458. г. налази у саборној цркви Светог Петра у Риму. Десна рука апостола Андреја је 1644. г. пренета у Русију.

      Посебан култ светог апостола Андреја Првозваног почиње да се шири у Русији од 80-их година XI века. Прва црква Апостола Андреја изграђена је у Кијеву 1086. г. залагањем великог кнеза Всеволода Јарославича, сина Јарослава Мудрог.

      Апостол Андреј је посебно поштован у Русији пошто је управо за њега везивана прва хришћанска проповед на територији будуће Староруске државе. О томе прича летописно предање забележено у „Повести минулих лета“. Апостол Андреј је, кренувши из Крима у Рим и проповедајући Христово учење, допловио Дњепром до оних брда где ће касније настати Кијев. Благословио је та брда и поставио крст с речима: „Видите ли брда ова? Па на тим ће брдима засјати благодат Божја, биће град велик, и подићи ће Бог много цркава“. Затим је апостол Андреј стигао до Новгорода и тек после тога, кроз земље Варјага, стигао до Рима.

      Током читаве историје Старе Русије, па и касније, то је предање сматрано истинитим. Не заборавимо да је и дан-данас предање о светом апостолу Андреју званична верзија Руске Православне Цркве. Дан сећања: 30. новембра (13. децембра).

     

      Свети Георгије Победоносац (ум. 303), општехришћански светац нарочито поштован у Русији, био је римски војник. Историја његовог живота је кратка и умногоме неодређена, а варијанте његовог житија често садрже разлике. Најприхваћенија верзија гласи да је Георгије био родом из Кападокије (области у Малој Азији) од знатних родитеља. Још као младић постао је војник и прославио се војничким подвизима, стекавши високо звање у служби римског императора Диоклецијана. Међутим, због исповедања хришћанске вере Георгије је бачен на страшне муке и погубљен 303. г. када му је било тридесет година.

      Поштовање Георгија као свеца почиње од V века и шири се по читавом хришћанском свету. Посебан значај култу овог свеца придаван је на Истоку. Тако је Свети Георгије постао покровитељ византијских императора.

      После примања хришћанства поштовање Светог Георгија стиже и у Русију. Име Георгије постаје једно од најомиљенијих код кијевских кнежева, стекавши у руској транскрипцији своје оригинално звучање у неколико варијанти – Јуриј, Јегор, Јегорије. Јарослав Мудри који је приликом покрштавања узео његово име, учинио је јако много за јачање култа Георгија. У част Светог Георгија Јарослав Мудри је основао град Јурјев и Георгијевски манастир у Кијеву. А дан освећења првог храма светог Георгија – 26. новембар 1051. г. – обележен је успостављањем редовног годишњег прослављања тог догађаја и ушао у народно сећање под називом Јурјевог дана, или јесењег Георгија.

      Житије светог Георгија је прилично рано преведено на руски језик. Посебну популарност стекла је једна епизода из Житија везана за победу Георгија над чудовиштем-змајем. Тај сиже који је у Русији назван „Чудо Георгија о змају“ самостално битише у старој руској књижевности и уметности. Првобитни превод „Чуда Георгија о змају“ са грчког језика потиче из XI века, а на размеђу XII-XIII века јавља се руска обрада текста, у науци названа „друга руска редакција“.

      У староруској приповести „Чудо Георгија о змају“ Георгијев подвиг има дубоку хришћанску символику. Тако лик змаја-аждаје коме житељи извесног палестинског града Гевала приносе људске жртве, стиче шире значење символа сатане или, у крајњој линији, символа свих сила зла које служе ђаволу. Вреди напоменути да лик змаја као слуге ђавола потиче још из Библије, јер управо је змија-кушач постала иницијатор греха првих људи – Адама и Еве. Сем тога, лик змаја који прождире људе присутан је у књизи пророка Јеремије (Јер. 8:17) где стиче апокалиптичне црте – Господ прети житељима Јерусалима да ће на њих пустити слично биће због њихових грехова, што ће бити сведочанство краја света. Тај лик је присутан и у многобројним апокрифима, на пример, змај који прождире грешнике био је познат руским читаоцима из врло популарног „Хода Богородице по мукама“.

      Представа о житељима Гевала је збирни символ оних који још нису спознали светлост истинске вере, људи огрезлих у гресима и неверовању. Исто тако је богата значењима и представа о деци коју житељи Гевала дају змају да их прождире, поготово лик младе цареве кћери. Овде није случајно што се истиче девојчина младост, јер то значи да она није спознала мушкарца и чува девичанство. Представе о девичанству и детињству су символи девичанске чистоте и безгрешности људске душе. Према томе, беспоговорно дајући безгрешну децу змају, житељи Гевала су исто толико беспоговорно давали своје душе да служе ђаволу и више нису могли да се надају вечном спасењу.

     

      А у средишту приповести, наравно, стоји лик светог Георгија. Свети Георгије је војник-хришћанин, заштитник праве вере и борац против зла. Није случајно што Георгије дејствује по непосредној Божјој заповести. Узносећи молитву Господу, Георгије чује „глас с небеса“ који подстиче свеца да победи змаја Речју Божјом. Зато је врло важна чињеница да велики војник змаја не побеђује мачем, већ пре свега Крстом и Речју. Нацртавши на земљи „знамење Христово“, он каже: „У име Исуса Христа, Сина Божјег, покори се, звери“. И змај се безвољно руши пред ноге свеца. Према томе, победа се постиже вером и Божјом помоћи, која ствара чудо.

      И подвиг светог Георгија се не сме сводити само на то да је ослободио житеље Гевала од чудовишта. Истински смисао подвига је у томе што је он уз Божју помоћ спасао људске душе, обративши их у хришћанство: „Тобом верујемо у јединог Бога Сведржитеља и у јединородног Сина Његовог, Господа нашег, Исуса Христа и у Свети Животворни Дух“, – ускликнуше житељи Гевала, после чега је Георгије мачем одрубио главу чудовишту.

      Зато змај, срушен прво Речју Божјом, а потом мачем људским, представља символ ослобођења људских душа од греха идолопоклоништва, од свега оног злог чему су се раније клањали. Георгије се није уплашио зла, већ се ухватио с њим у коштац. Победу му је донело јединство Речи и оружја, јединство вере и ратничке одважности. И Господ је, услишивши Георгијеву молитву, спасао људе, даровавши им наду у живот вечни.

      Није случајно свети Георгије, увидевши истинитост вере житеља Гевала, извео ново чудо – обесио изнад светог олтара цркве свој штит који виси у ваздуху само „силом и деловањем Светога Духа“. Тај штит такође представља символ тога да се сви часни хришћани у сва времена могу надати заступништву светог Георгија.

      Занимљиво је да се већ у Старој Русији у народној свести појавило још једно тумачење заступништва Светог Георгија – Георгија су почели да поштују као покровитеља земљорадње и сточарства. Ради се о томе да већ и само име Георгије у преводу са грчког језика значи „онај који обрађује земљу“. За дан сећања на њега – 23. април (пролећни Георгије) у Русији је одвајкада везиван почетак пољских радова. Тако је победа Светог Георгија над змајем везивана за победу живих пролећних сила природе над мртвим силама сурове зиме. По мишљењу савремених истраживача, Свети Георгије је „привукао“ на 23. април мноштво старих, покаткад многобожачких обичаја који су код земљорадника пратили прослављање коначне победе пролећа. Тако су се родили многобројни обреди и бајалице у којима Георгије заузима средишње место, пошто су му на тај дан служени молебни и веровало се да он „од урока, од звери, од рђава човека стоку спасава“.

      Све у свему, Свети Георгије је постао више него поштован у Руској Православној Цркви, у домаћој религиозно-философској мисли и у народној свести која га је назвала Георгије (Јегорије) Победоносац. Георгију су се обраћали с молбама за душевно и телесно здравље, за плодност земље, за помоћ и заступништво у борби са непријатељима отаџбине, за одбрану од ђаволових подвала. Видели су га како стоји пред престолом Господњим као „помоћник и топли заступник“ људи, јер је он „Христов угодник и злодуха истребљивач“.

      Георгију Победоносцу је посвећен велики број храмова и манастира, приказан је на многим иконама, а најпопуларнији сиже је „Чудо Георгија о змају“.

      Потребно је нешто рећи о једној врло раширеној заблуди у вези лика светог Георгија у руској хералдици. Још увек се може наићи на тврдње да је управо свети Георгије приказиван, од XIII века повремено и од краја XV века стално, на руским монетама, печатима и грбовима. Заправо је коњаник са мачем или копљем, толико популаран у староруској хералдици, означавао извесног „јахача“, световног ратника-коњаника, а не светог Георгија. Штавише, лик „јахача“ је током XVI-XVII века почео да се тумачи као символ и приказ господара – цара читаве Русије. Само су странци коњаника с руског грба називали светим Георгијем. Први који је тог коњаника назвао светим Георгијем био је Петар I (у белешци после 1710. г.). Од истог времена лик светог Георгија који побеђује аждају постаје грб Москве.

     

      Два су празника у част светог Георгија – 23. априла (6. маја) и 26. новембра (9. децембра).