Украјина, ако не милом онда силом, покушава да истисне Русију и њену Црноморску флоту из Крима. Севастопољски Апелациони привредни суд је 12. септембра донео одлуку о одузимању из наводно незаконитог поседа Министарства одбране Руске Федерације 22 навигационо-хидрографска објекта, између осталог и четири светионика. Русија, природно, није признала ту апсурдну и апсолутно неосновану одлуку, али је изјавила да се таква питања морају решавати преговорима. Сасвим је очито да ће после те одлуке украјинска страна предузети све мере за ометање нормалног функционисања тих објеката да би самим тим паралисала нормалну борбену делатност флоте, приморавајући руско руководство на предузимање мера за извођење флоте из Крима пре 2017. године (рок наведен у руско-украјинском споразуму из 1997. године). Русија се вероватно већ помирила с мишљу о неопходности напуштања Севастопоља «пре рока»: убрзано се дограђује база у Новоросијску која би требало да се заврши до 2010. године, разматра се малтене фантастичан пројекат о пребазирању главнине снага у сиријски Тартус. Ако је то тако, и ако одлука о модернизацији пункта за материјално-техничко обезбеђивање флоте у Тартусу с потоњим дислоцирањем ударних снага Црноморске флоте није мит, онда се може говорити о повратку Русије у Средоземно море, одакле је добровољно отишла пре 15 година.
У вези с тим може се размотрити још једна варијанта пребазирања дела морнаричких снага – у... Црну Гору. У тој земљи се већ сада активно проносе гласине о томе да ће владе двеју земаља у најскорије време потписати споразум о изградњи руске војнопоморске базе на територији Црне Горе. Следећи посредни знаци говоре о томе. Као прво, сада грађани Руске Федерације навелико купују некретнине у Црној Гори, и то не обавезно виле и раскошне куће, већ и продавнице, грађевинско и пољопривредно земљиште, нека ситна предузећа итд. Према неким подацима, западне инвестиције у привреду те земље достижу свега 10-15% износа руских инвестиција. То јест, може се рећи да Русија (узгред, она је међу првима признала независност те државе) има значајне економске интересе у Црној Гори и спремна је да озбиљно улаже у развој њене привреде. И нешто сугерише да се то никако не чини из алтруистичких побуда, чак и без обзира на то што Црну Гору насељава сродан, пријатељски и нама истоверни словенски народ.
Ако замислимо да гласине о предстојећем стварању руске војнопоморске базе у Црној Гори чак уопште и нису гласине, већ одражавају реалност, онда се треба упитати – а зашто то Русији треба, где је могуће сместити базу, какав се састав снага и средстава тамо планира сместити итд.
Одмах се треба оградити: ако се део снага Црноморске флоте и пребазира у Црну Гору, онда ће он бити само омањи, помоћни приликом решавања оперативно-стратешких задатака. Има неколико разлога за то. Као прво, у Црној Гори и нема тако много места где би се могле сместити веће морнаричке снаге. То је пре свега Бока Которска са Тиватским заливом и зона Бара. Ево погледа на Боку Которску из космоса.
Види се да залив има сложену конфигурацију. Неколико теснаца спаја различите његове делове међусобно и са Јадранским морем. Ширина најужег теснаца који води у Которски залив не премашује 300 метара, што отежава маневар већих бродова. Тако се непосредно у Котору могу сместити само штаб групације и бродови бригаде за заштиту воденог рејона (мањи противподморнички бродови, ракетни чамци итд.), док основна групација може бити смештена у Тивату. Уз то, на основу међународног аеродрома у Тивату може се створити авиобаза и на њој дислоцирати ваздухопловна група мешовитог састава: ловци Су-27, бомбардери СУ-24, хеликоптери (можда и противподморнички) и, могуће, неколико ТУ-142 или Ил-38. На узвишицама око Тивата могуће је размештање дивизиона противавионских ракетних комплета С-300, а улаз у залив ће обезбеђивати дивизион обалских артиљеријских комплекса 130 мм.
Физичко-хемијски услови Боке Которске су углавном повољни за смештање морнаричких снага. Просечна дубина залива износи 27,3 м (најплићи део – 19 м, најдубљи – 60 м). Састав дна је такође повољан за сидриште бродова. У Боки Которској нема сталних струја. Постојеће су непостојане и зависе од времена плиме и осеке. Њихова јачина у лето нешто порасте. На јужној страни улаза у залив постоји струја која се креће на северозапад брзином од 1 км/сат. Јака струја, способна да у теснацима достиже брзину од 4 км/сат настаје пре свега после јаких пљускова и креће се унутар залива према западној обали улаза у залив.
Изгледа да основни недостатак таквог смештаја представља то што је излаз из залива у Јадран лако затворити у случају наглог заоштравања ситуације. Постоји и друга варијанта смештања руске војнопоморске базе у Црној Гори – у Бару.
Ту већ постоји инфраструктура која се може искористити за размештај војнопоморске групације, а и излазак у Јадран је ту лакши. Сем тога, Бар се налази управо насупрот италијанског Барија где је смештена велика војна база НАТО-а. Међутим, код Бара је потребно изградити војни аеродром за ваздухопловну дивизију обезбеђења.
Али, не треба се ограничавати само на Јадран, јер то није основно војиште Средоземља. Излаз из Јадранског мора на оперативно пространство може за неколико сати затворити дивизион минополагача. Тај фактор је по свој прилици основна препрека за размештање основних морнаричких снага у Црној Гори. Према томе, део морнаричких снага у Црној Гори мора играти помоћну улогу и одвлачити веће снаге наших потенцијалних противника од Источног Средоземља, животно важног за Русију. Сем тога, у мирнодопско време бродови «црногорске ескадре» могу извршавати задатке заједничког обезбеђења поморских граница Црне Горе са бродовима ратне морнарице те државе. Јер, познато је да је после распада Југославије Црној Гори у наследство припала флота која тешко да може обавити чак и такав задатак.
Присуство значајних руских војнопоморских снага у Средоземном мору од животне је важности за безбедност јужних и југозападних региона Русије. Раније се, до 1991. године, у Средоземном мору налазила 5. Оперативна ескадра, настала 1967. године и чије бројно стање никад није било испод 50 бродова. Ситуација се 1991. године изменила и Русија је опозвала и расформирала ескадру. Међутим, САД су као одговор на то само појачале своје присуство у Средоземном мору, чиме су створиле додатну претњу безбедности Русије. Сада се ситуација изменила, и Русија озбиљно размишља о томе да се за стално врати у Средоземно море. У стратешком смислу Русији је најважније Источно Средоземље, такорећи даљњи прилаз међама Отаџбине. Управо је ту разумно држати веће снаге које би «ако се нешто деси» неутрализовале 6. флоту САД која се налази у Средозмељу, између осталог и подморнице «Лос Анђелес» наоружане «Томахавцима». Међутим, мало је једна база у Средоземном мору, неопходна је барем још једна. И Црна Гора није тако лоше место за њу.
