Био једном један кркушан. И отац и мајка му беху паметни; помалчице те полагацко у реци Метусалемову старост доживеше не доспевши ни у чорбу, ни штуки у ждрело. Па и сину то забранише. “Пази, сине говораше стари кркушан на умору аколи хоћеш животом да се сладиш, ондак четворе очи отвори!”
А млади кркушан имађаше сто ока памети. Поче он том памећу мозгати и виде: куд год да се окрене одасвуд му мат следује. Свуда унаоколо, у води, све саме велике рибе пливају, а он је од свију мањи; свака га риба може прогутати, а он никог прогутати не може. Ама и не разуме: чему то да гута? Рак га може клештима надвоје здробити, водена бува у грбачу му се зарити и насмрт га измождити. Чак и своја братија кркушанска и ти, чим спазе да је комарца шћапио, читавим јатом нагрну да отимају. Отму и почну међусобно да се макљају, само комарца џаба рашчерупају.
А човек? ала је то злурадо створење! какве све подвале није измишљао само да би њега, кркушана, неоправдано смрћу уморио! И алове, и мреже, и врше, и кошеве, и, најзад... удицу! Рекло би се, шта може бити глупље од удице? конац, на концу кукица, на кукици црв или мува натакнути... А и како су то натакнути?... у најнеприроднијем, може се рећи, положају! А међутим, кркуше се управо на удицу већином и упецају!
Стари отац га не једном у вези удице упозораваше. “Највећма се чувај удице! говораше. Зато што, премда је то и најглупља справа, ама с нама, кркушама, што је глупље тим је поузданије. Баце нам муву, кô да би да нам се умиле, шчепаш је а кад оно, у муви је смрт!”
Старац му повери и како једном замало у чорбу да доспе. У то доба су их ловили читавом рибарском задругом, свом ширином реке алов забацили те тако једно две врсте по дну вукли. Чудо једно, колико је риба тада ухваћено! И штуке, и гргечи, и кленови, и црвенперке, и бркице, чак су и ленштине деверике из жабокречине са дна покретали! А кркушама су и број изгубили. И колико се само страха он, стари кркушан, нагутао док су га реком вукли то се ни у бајци не да испричати, ни пером описати. Осећа да га возе, а камо не зна. Види да му је с једне стране штука, с друге гргеч; мисли се: ево сад ће га или она или овај појести, а они не дирају га... “У то доба, братац, ником до јела није било!” Свима је само једно било на памети: смрт им дође! а како и зашто дође нико не разуме. Најзад почеше да крајеве алова састављају, извукоше га на обалу и почеше рибу из средине мреже да изручују у траву. Е, ту је и сазнао шта је то чорба. Трепери на песку нешто црвено; сиви облаци од њега нагоре беже; а тако вруће да је сместа заковрнуо. Ионако му се без воде смучило, а ту још подјарују... Чује “ватра”, кажу. А на “ватри” тој нешто црно стављено, и у њему вода, кô у језеру кад је олуја, само се дрмуса. То је “котао”, кажу. А на крају почеше говорити: трпај рибу у “котао” биће “чорба”! И стадоше тамо наше братије трпати. Пљусне рибар рибу она се прво загњури, онда кô избезумљена искочи, па се опет загњури и примири се. Биће да је “чорбе” окусила. С почетка су трпали-трпали не бирајући, а онда један старчић баци поглед на њега и рече: “Која вајда од таквог шврће за чорбу! нека га нек у реци још малко порасте!” Узе га под шкрге и пусти у слободну воду. А он не буде глуп, већ што игда може кући! Дојури, а његова кркуша из јазбине више мртва него жива провирује...
И шта онда! ма колико у то доба старац објашњаваше шта је то чорба и у чему се састоји, ипак и дан-данас тешко да ико у реци има благе везе шта је то чорба!
Но, он је, кркушан-син, одлично запамтио наук кркушана-оца и добро га утувио у главу. Беше то просвећен, умерено либералан кркушан и чврсто је увидео да живот проживети није исто што и бућкало облизати. “Треба четворе очи отворити рече он себи јер сам иначе готов!” и поче тако свој живот живети. Прво и прво такву јазбину себи смисли да он може у њу стати, а нико други да се не завуче! Дубио је носом ту јазбину читавих годину дана и онолико се страха за то време нагутао, ноћивајући час у иловачи, час под воденим чичком, час у шашу. Најзад је ипак изврсно издубио. Чисто, уредно таман само он да се смести. Као друго у вези свог живовања одлучио је следеће: ноћу, када људи, звери, птице и рибе спавају он ће шврљати, а дању има да у јазбини чучи и дрхти. Међутим, пошто окрени-обрни пити-јести ипак мора, а он нити плату прима нити послугу држи, онда ће из јазбине истрчавати око поднева кад су све рибе већ сите и, даће Бог, можда му успе да коју бубицу и уграби. Аколи не уграби, онда ће гладан у јазбини залећи и опет дрхтати. Јер је боље и не јести, не пити, неголи се сита желуца живота лишити.
Тако је и поступао. Ноћу је шврљао, на месечини се купао, а дању се завлачио у јазбину и дрхтао. Тек око поднева изјури нешто да жглоцне ама шта у подне можеш уграбити! У то време се и комарац под лист од јаре склања, и бубица под кору завлачи. Гуцне воде и готово!
Цео боговетни дан у јазбини лежи, ноћу се не испава, сит се никад не наједе, и све се мисли: “Ваљда сам жив? јој, а шта ће сутра бити?”
Задрема кадикад па сања да има срећку и да је на њу извукао згодитак од двеста хиљада. Сав вансебљен од усхићења преврне се на другу страну гле, а читавих му се пола њушке из јазбине помолило... А шта да се у то време штуче затекло негде у близини! ма оно би га из јазбине извукло!
Једном се тако пробудио и види: тачно насупрот његове јазбине стоји рак. Стоји непомично, као зачаран, избечивши у њега коштане очи. Само му се брци низводно лелујају. Ала се тада страха нагутао! И читавих је пола дана, све док се није сасвим смркло, тај рак дреждао, док је он за то време само дрхтао, само дрхтао.
А други пут, само што се у свитање вратио у јазбину, само што је слатко зевнуо унапред се сладећи сном гле, однекуд, пред самом јазбином штука стоји и зубима шкљоца. И она га је читав дан вребала, као да је од самог погледа на њега била сита. А он је и штуку изврдао: није изашао из јазбине, и готово.
И није му се то једном или двапут десило, већ малтене сваког дана. И сваког је дана, дрхтећи, побеђивао и надвладавао, сваки дан усклицао: “Господе, хвала ти, жив сам!”
Али то још није све: није се оженио нити децу добио, премда је његов отац велику породицу имао. Умовао је овако: отац је кô од шале могао живот проживети! У то доба су и штуке биле пријазније и гргечи на нас, ситну рибу пљуцкавицу нису оштрили зубе. И премда једном замало да у чорбу доспе, и тамо се ипак нашао старчић да га спасе! А сада, кад су све реке обезрибљене, и кркушама је углед порастао. Тако да ти ту више није ни до породице, већ само како да живу главу изнесеш!
И тако је премудри кркушан проживео преко сто година. Све дрхтећи, све дрхтећи. Нема ни пријатеља ни родбине; нит он коме, нит ко њему. Не карта се, вино не пије, не дувани, лепојке не јури само дрхти и једну мисао по глави премеће: “Богу хвала! ваљда сам жив!”
Чак и штуке пред крај почеше да га хвале: е, кад би сви тако живели ал` би у реци било мира! Само, оне су то намерно говориле; мислиле су да ће се он на похвалу одазвати ето ме! а ту ће га хам! Међутим, он ни на тај трик није насео, већ опет својом мудрошћу смицалице непријатеља победио.
Колико је још година протекло после стоте незнано је, тек премудри кркушан стаде умирати. Лежи у јазбини и мисли: “Богу хвала, својом смрћу умирем, као што су ми мајка и отац умрли”. И ту се присети штукиних речи: “Е, кад би сви тако живели као што онај премудри кркушан живи”... А дед, шта би онда заправо било?
Поче он мозгати памећу које је сто ока имао, кадли кô да му неко дошапну: ама тако би по свој прилици читав кркушји род већ одавно нестао!
Зато што је за продужетак кркушјег рода пре свега потребна породица, а он је нема. Али ни то још није све: да би кркушја породица јачала и цветала, да би њени чланови били здрави и бодри, потребно је да се одгајају у природној средини, а не у јазбини где је он у вечном сутону малтене ослепео. Потребно је да кркуше добијају довољну исхрану, да се не клоне јавности, да међусобно хлеб и со деле, једне од других врлине и друга одлична својства попримају. Јер, само такав живот може усавршити кркушју расу и спречити њено уситњавање и изрођавање у кедера.
Греше они који сматрају да се само они кркушани могу сматрати достојним грађанима који, избезумљени од страха, чуче по јазбинама и дрхте. Не, то нису грађани, већ у најмању руку бескорисни кркушани. Ником од њих нит је топло нит је хладно, никоме нит части нит бешчашћа, ни славе ни бруке... живе, џаба место заузимају и крмиво троше.
Све му се то приказало толико разговетно и јасно да га одједном обузе страсна жеља: де, извући ћу се из јазбине и кочоперно дуж читаве реке пропливати! Али, само што је то помислио, већ се преплашио. И почео да дрхтећи умире. Живео је дрхтао, и умирао дрхтао.
Читав му је живот у магновењу пред очима пројурио. Какве је радости имао? кога је утешио? коме је добар савет дао? коме лепу реч рекао? кога је пригрлио, згрејао, заштитио? ко је за њега чуо? ко ће се сетити да је уопште постојао?
И на сва је та питања морао одговорити: никоме, нико.
Живео је и дрхтао и то је све. Чак ево и сад: смрт му је пред самим носом, а он све дрхти, ни сам не знајући због чега. У јазбини му је мрачно, нема се где ни окренути; ту ни сунчев зрак да завири, ни топлина да запахне. И он лежи у тој влажној магли, оћоравео, изнемогао, ником потребан, лежи и чека: кад ли ће га већ једном гладна смрт коначно ослободити његовог бескорисног битисања?
Чује како се поред његове јазбине тамо-амо врзмају друге рибе можда исто кркуше као и он и ниједна да се за њега заинтересује. Ниједној да падне на памет: дедер да упитам премудрог кркушана како му је то успело да преко сто година проживи, а да га ни штука не прогута, ни рак клештима не здроби, ни риболовац на удицу не упеца? Пропливавају поред њега, а можда и не знају да ево у овој јазбини премудри кркушан свој животни процес завршава!
А најкривље му је што чак није ни чуо да га је ико премудрим назвао. Просто кажу: јесте ли чули за ону замлату што нити једе нити пије, никог не виђа, ни са ким хлеб и со не дели, све свој мрски живот чувајући? А многи га просто будалом и бесрамником називају и само се чуде како то вода још такве укипљене сподобе трпи.
Тако је он својом памећу мозгао и дремао. То јест не баш да је дремао, заправо је већ почињао да се губи. Одјекнуше му у ушима самртни шапати, читавим му се телом разли слабост. И привиде му се онај пређашњи, заводљив сан. Као, извукао згодитак од двеста хиљада, за читавих пола аршина израстао и сâм штуке гута.
А док је то сањао, њушка му се све помалчице те полагацко цела из јазбине помолила.
И одједном га неста. Шта се то збило да ли га је штука прогутала, да ли га је рак клештима здробио или је сâм својом смрћу умро и испливао на површину сведока таквог догађаја нема. Најпре ће бити да је сâм умро, пошто зар је сласно штуки гутати болешљивог кркушана на умору, и то још премудрог?
Појашњења:
Аршин – стара руска мера за дужину равна 0,71 м.
Врста – стара руска мера за дужину равна 1,06 км.
“Живот проживети није исто што и бућкало облизати” преиначена пословица: “Живот проживети – није исто што и преко поља прећи”.
С руског превела Сава Росић
