(4. јул 1868 Брестовац + 22.август 1933 Врњачка Бања)
Један од највећих Словенофила међу српским владикама, почасни козак и велики пријатељ Руског народа. У најтежим данима по Србију одржао је стотине предавања широм Русије , упознавао велики и братски руски народ са нашом културом и прикупљао помоћ за нашу војску и државу.
Биограф Владике Михаила, Миладин Николић – Расински каже: „ У животу једног народа један учини више за углед свије народности него милиони других“. Односила се ова реченица на његов рад и деловање у Русији, и на његово достојно представљање наше цркве и државе. У то време било је подворја свих православних држава али сви се слажу у томе да није било представника неке цркве који је био радије приман и поштован у руским круговима од нашег Архимандрита Михаила.
Рођен је 4. јула 1868. године у Брестовцу у угледној Шумадијској породици, која према породичном предању потиче од Срба који су избегли из Бугарске из Плевена.
Његов деда Матије био је ожењен Аницом рођеном сестром Вићентија Красојевића Жичког Владике. Стриц Димитрије у монаштву Данило био је игуман и Архимандрит манастира Раванице а касније Боговађе, а отац Радисав био је дугогодишњи кмет и предедник општине, један од највиђенијих личности и народних првака у Горњој Гружи.
Из брака његовог оца Радисава и мајке Саре ћерке Милића Срејовића из Љуљака као четврто дете рођен је Милан потоњи Епископ Михаило.
Основну школу завршио је у оближњем манастиру Враћевшници, нижу гимназију у Крагујевцу, пољопривредну школу у Краљеву тадашњем Карановцу.
Оженио се врло млад у осамнаестој години са Драгињом Веселиновић из Церовца, са којом је добио сина Михаила и ћерку Наталију. Као ожењен ступа у Призренску Богословију коју завршава у двадесетдеветој години с одличним успехом 1897. године. Исте године му умире супруга и он одлази у Београд код митрополита Михаила са молбом да му дозволи да се замонаши. Митрополит га је послао у манастир Раваницу код Ћуприје, где 4. децембра1887. прима монашки постриг и добија име Михаило. Исте године 14. децембра постао је ђакон, а дан после на Божић, јеромонах.
У мају 1898. Епископ Сава Дечанац поставио га је за старешину манастира Враћевшнице. За време његове управе манастир је унапређен и економски и морално. Засадио је воћњак, нов виноград, све оградио новом оградом, саградио велику воденицу и стругару. Редовно је служио свету литургију недељом и празницима после које је редовно држао беседе. После једне такве беседе пробудио је родољубива осећања код народа и иницирао подизање споменика кнез Милошевој мајци Вишњи. Споменик је подигао уз саму цркву, на освештавање је дошао Краљ Александар Обреновић са Краљицом Драгом.
После мајског преврата и свргнућа династије Обреновић 1903. Синђел Михаило Урошевић одлази у Београд и из Краљевог двора одкупљује скупоцен дворски салон, а узима и крваве завесе и тепихе у које су била завијена унакажена тела Краља Александра и Краљице Драге.
На предлог митрополита Димитрија, а по одлуци Светог Архијерејског синода, а уз сагласност Краљевске владе, изабран је за старешину Српског подворја у Москви.
О љубави народа према њему најбоље говори прича да га је при поласку у Москву пратило преко 60. окићених кола и преко стотине коњаника и шеснаест околних села која припадају манастиру Враћевшници све до Крагујевца.
Осмог новембра Митриополит Димитрије га производи за игумана, а пред полазак га је примио краљ Петар I.
Одмах по доласку у Москву јавио се Светом Цару Николају II., који га је примио, а сутрадан је примљен од највиших црквених представника Русије. Затим је посетио најугледније представнике руског племства, а пре свих породицу славног генерала Черњајева.
По доласку у Москву, уписује се у Московску Духовну академију и завршава је као редован струдент са одличним успехом.
После анексије Босне и Херцеговине 1909. обнавља стари словенски комитет у коме је окупио најзначајниоја имена руске аристократије и цркве.
Царски двор је са великим симпатијама пратио рад архимандрита Михаила, па га је позивао на све важније црквене и државне свечаности. Уживао је велику благонаклоност Цара Николаја II. Романова који га је више пута примао са највећим могућим уважавањем и почастима. Цар је приликом првог заједничког обеда, одликовао Архимандрита Михаила златним архимандритским крстом са брилијантима.
На прослави стогодишњице Бородинске битке, Србију је представљао Никола Пашић и архимандрит Михаило Урошевић.
На прослави тристагодишњице дома Романова 1913. године, био је такође присутан архимандрит Михаило са Митрополитом Димитријем на свечаном ручку у Зимском дворцу, а дан после име је указана посебна част, засебно су примљени код Цара који их је одликовао високим царским орденом Св. Владимира.
По изричитој жељи краља Петра, Архимандрит Михаило је поред осталих Руских црквених великодостојника чинодејствовао на венчању српске принцезе Јелене и Великог кнеза Јована Константиновића Романова.
Чим је плануо први Балкански рат, Архимандрит Михаило, обнаваља стари Словенски комитет при Српском подворју и у њему се окупљају најугледније личности Москве. Био је то наставак рада некадашњег славног Аксаковског комитета, који је за време српско – турског рата 1876-1878 био од велике помоћи нашем народу. При обнављању комитета, одржано је молепствије, на ком су се под славном и победом овенчаном заставом генерала Черњајева, чланови комитета заклели
да ће у овој одсудној војни остати верни, и не пожале труда, да учине све што могу, да непријатеља Словенства победимо.
Турско царство је било на издисају, требало му је само задати завршни ударац, али знао је наш Архимандрит да су самтрни трзаји најопаснији, и да рањена безбожна звер може и те како да ослаби и повреди здрав организам, знао је да бој бије срце у јунака, али да ни светло оружје није на одмет. Зато је од обнављања комитета, даноноћно радио на прикупљању новца, санитетског материјала, упису добровољаца.
Подворје је постало регрутни центар Словенства, који је српској војсци током Балканског рата послао око тридесет хиљада добровољаца, који су било готово комплетно опремљени. Стратег, интедант и војни свештеник био је један српски Архимандрит који је вредео за стотину официра. За око месец дана Он је обавио све што је наша Влада очекивала па и више од тога. Заклетву добровољаца извршио је под славном Черњајевском заставом, архимандрит Михаило, који је обезбедио и бесплатне возове до руске границе. Руске новине су са одушевљењем пратиле његов рад и достигнућа, био је често помињан и радо цитиран
На трежење српске владе набавља први авион за српску војску и ангажује пилота који би пилотирао. У исто време набавља и шаље седам вагона обуће, чизама и одеће. У јесен исте године шаље Српској Краљевској Влади око милион рубаља и велику количину санитетског материјала, а обезбеђује и један број руских лекара који се добровољно пријављују и одлазе у Србију.
Средином 1914. године позван је од стране митрополита Димитрија да хитно дође у Београд. По доласку је обавештен да се намерава да га посвете за Епископа и да треба да се јави Краљу Петру и Председнику владе Николи Пашићу.
Краљ Петар му се на пријему захвалио за све што је до сад учинио за државу и рекао му да државни интереси налажу да свој рад у Москви, настави као Владика.
После неколико дана Председник Владе Никола Пашић га је замолио да одма крене за Русију јер је рат са Аустријом неизбежан а да Србија више нема ни лекова, ни медицинског материјала, и што је најнужније потребно је око два милиона патрона и двеста хиљада пушака, и понудио му новац за пут, на шта је архимандрит Михаило захвалио и рекао. „Кад бих имао је бих сада дао држави, а не да од ње узимам“, и одмах кренуо на пут.
У Русији је обезбедио тражену муницију и оружје, које је на броду пратио до Прахова. На путу с транспортом архимандрит Михаило је при доласку брода у луке уз пут увек стајао на палуби уз капетана тако да ни Румуни ни Бугари нису помислили да се транспортује оружје.
Одмах по објави рата син архимандрита Михаила, Михаило, свршени студент Московског универзитета са друговима је отпутовао у Србију и пријавио се као добровољац, где је у Колубарској битци тешко рањен, заробљен од Аустријанаца а касније послан у логор Нађмеђер где је умро 17. фебруара 1915. године. Њему је отац посветио први од пет томова из области црквене и политичке историје, које је обкавио приликом свог боравка у Русији.
I . том. Национално – политички идеали Словена.
II . том. Србија њена прошлост и садашњост.
III. том. Историја Словенске религиозне мисли.
IV . том. Историја Словена из древних времена до данашњих дана.
V . том. Богословски , проповеди и речи поводом важних догађа у Словенском свету.
Иако је и русија ушла у рат он је успео те 1915. године да скупи и пошаље у србију преко 1000000 рубаља и медицински материјал и лекаре добровољце.
Током 1914. и 1915. године одржао је архимандрит Михаило предавања о Српству и Словенству у свим важнијим руским градовима, универзитетима и радничким центрима. Та су његова предавања тако деловала на руски народ, и њихова јечина и набој су рушили зидове сала у којима су држана. Изазивала су љубав према српском словенком народу, и жељу да се србима помогне у том тешком тренутку губитка државе.
Понесени тим родољубивим таласом, руски градови и удружења су се просто такмичили и утркивали, ко ће пре обезбедити српског архимандрита, да дође и беседи у њиховој средини. Свакодневно се у Српско подворје у Москви сливао народ који је тражио од архимандрита Михаила, да дође на неку свечаност или предавање, али и да им да упутство, како и на који начин могу да помогну српски ствар. Исто тако свакодневно је добијао писма у којима се види жеља да га што пре чују у својој средини. Његова мисија је превазилазила оквире црквено – просветног деловања ради ког је упућен у Русију 1905. и почела је да поприма значај дипломатског деловања. У то време је српски посланик у царској Русији био један од наших најбољих и најспремнијих дипломата Др. Мирослав Спалајковић чије је седиште амбасаде било у Петрограду, који је доста удаљен од Москве, где је било седиште Српског подворја. Тако да је због великог пространства те православне царевине, део послова која би иначе вршио посланик, вршио архимандрит Михаило, који је на свом беседничком путу прешао стотине и хиљаде километара, од града до града, од једног радничког центра до другог, од фабрике до фабрике.
Српски Архимандрит Михаило постао је апостол словенске мисли, човек чија је реч крепила душу и тело руског народа, реч која је подједнако лако налазила пут како до највишег руског племства, тако и до радника и простих сељака. По неколико стотина, не ретко и неколико хиљада, студената, радника и осталог народа, одушевљено је клицало србији и словенској идеји, која је у архимандриту Михаилу нашла највећег поборника.
Кад је 1916. године Никола Пашић био у Русији, архимандрит Михаило му је дао 300000 рубаља, да понесе влади на Крфу, за спасавање наших болесних ратника. Том прилико његовим заузимањем председник московске општине господин Челников, сазвао је свечану седницу градске управе, у част Николе Пашића, који је за српску ствар одатле понео још 100000 рубаља, дар московске општине.
Исте године у Русију је долазио Црногорски Краљ Никола коме је архимандрит Михаило у име словенског комитета дао 100000 рубаља, видео се и са тадашњим регентом Александром који му је дао упутства владе за даљи рад.
На јесен 1916. набавио је за наше добровољце у одеси четири вагона чоје и три вагона платна, а кад су наши добровољци требали да се закуну на верност српском краљу, архумандрит Михаило је отишао у главни Царев ратни стан и од Цара лично добио одобрење да изврши заклетву.
Почетком 1917. оснива Светосавско братство при српском подворју.
За време боравка у Русији доживео је највеће признање које један странац може доживети. Као Старешина Српског подворја и представник Српске цркве у Русији био је редовни члан Великог црквеног сабора руске цркве који је после двеста година сазван 1917. године.Тај Сабор је са прекидима радио више од годину дана. На предлог Св. Патријарха Тихона, тај сабор који броји преко 600 чланова једногласно га је изабрао за Епископа.
После револуције био је хапшен и затваран од бољшевика, а обичан народ који је знао његову љубав према руском народу се енергично успротиво и организовао протесте да се српски архимандрит пусти. На вест да је ухапшен и да му прети смрт, око 20000 радника корпоративно је дошлом пред „Чеку“ тражило да се пусти на слободу. Бољшевици су га пустили али је целу следећу годину био под стражом, а кад је захваљујући пријатељима сазнао да је бољшевички комитет за кварт у ком је живео одлучио да у року од 48 сати буде убијен, одлучио је да напусти Русију. Отишао је само до патријарха Тихона да се опрости и кренуо у Србију.
Путовао је од 22. јануара до 1. маја 1919. године. .
За Епископа Српске Православне Цркве изабран је 1921. а хиротонисан 1. јануара 1922. године дотле је био администратор Шабачке Епархије.
За време његове управе Шабачком Епархијом озидано је и освештано неколико цркава, а саборна црква у Шапцу је детаљно обновљена од ратне репарације коју је издејствовао Владика Михаило. Управо је његова заслуга, што је ратом нагрђена и у рату порушена шабачка црква обновљена. Уздигнут је величанствени торањ и у њему смештено пет звона која својом хармоничном звоњавом стварају привид да се додирују небо и земља. Заслугом владике Михаила је уређен иконостас, али и осликана унутрашњост цркве. Владика Михаило је због својих заслуга за отаџбину успео да од државе а уз помоћ свог великог пријатеља Николе Пашића, издејствује, на рачун репарације новчану помоћ за обнову шабачке цркве. Велики државник Никола Пашић, најзад је имао прилику да се реваншира свом пријатељу Архимандриту, сад Епископу Михаилу, ком је 1916. године кад је полазио из Москве изјавио: „Никада неће наш народ заборавити тај ваш велики патриотски рад и труд, а потомство и историја ће умети то да оцени, и ја вам у име Краљевске владе и моје, захваљујем и молим, продужите и даље тако“.
За свој црквено патриотски рад одликован је највишим Српским: орден Св. Саве I, II,III,IV, и V степена , црногорским: орден кнеза Данила, Грчким: орден Спаситеља, Румунским, Руским: орден Св. Ане, орден Св. Владимира, Романовски крст, и Св. Крстом гроба Господњег.
Умро је у Врњачкој Бањи 21.августа 1933, а 25.сахрањен у Владичанској гробници у Шапцу.Последња жеља му је била да буде сахрањен у манастиру Враћевшници где почивају његови преци Владика Вићентије и Архимандрит Данило.
