«Србија – то је једна од најлепших и нахрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво». (Речи Врховног Главара Адмирала Колчака на банкету у Чељабинску фебруара 1919. године)
Велико се одражава у малом. Јуначка и славна Србија, која је сада постала велика држава, нашла је свој одраз у омањој војној честици под називом Добровољачки пук Срба, Хрвата и Словенаца «Мајор Благотић». Витешки дух, обавезујући на пружање помоћи ближњем у тренутку опасности, није напустио Србе које је судбина одвела у далек и непредусретљив Сибир. Срби су с несебичним самопожртвовањем себе принели на жртву братској Русији, не молећи за то ни награду, ни посебну захвалност. Јунаштво и Србима својствена храброст испољени су у боју код Чељабинска.
Срспки пук, носећи име славног јунака мајора Благотића, који је заузео Казањ и од бољшевика за Сверуску Владу спасао златну залиху од око 800 милиона рубаља, показао се достојан имена свог бескрајно храброг команданта и његове несебичне љубави према Русији, за коју је положио живот код Казања. Сада, када је пук претрпео ненадокнадиве жртве, када је крвљу и животима својих официра и војника погинулих код Чељабинска овековечио своја братска осећања према братској Русији, поштено је признати шта је пук са старешинским кадром на челу спрам могућности обавио, стављајући никако неважан камен у темељ препорода Русије. После трагичне погибије мајора Благотића код Казања и пошто је Народна Армија напустила Казањ, српска војна јединица је под командом поручника Чедомира Протића, који је вешто извео поверену му јединицу из бољшевичког обруча код Симбирска, смештена у граду Чељабинску. Ту се на иницијативу српског представника г. Миланковића почео организовати добровољачки пук Срба, Хрвата и Словенаца, добивши име покојног мајора Благотића. У раду на организовању пука учествовао је осим г. Миланковића и први његов командант, капетан 1. класе Маринковић. Потом је бригу о пуку преузео капетан 1. класе Павковић, који је после Маринковићевог одласка преузео дужност команданта пука и све досад је врши. Пук се од првих корака свог постојања показао као толико здрава војна јединица надахнута идејом о помоћи обнављању братске Русије, да је тадашња врховна команда Западне армије наложила пуку бригу о заштити реда и мира у Чељабинску, изузетно важном граду као бази Армије. После одласка чешких јединица на Далеки Исток, српском пуку «Мајор Благотић» наложен је задатак чувања железничке пруге од Чељабинска до фронта Западне армије, и српски војници тог пука могли су се срести у Тројицку, Златоусту, Мијасу и на станицама дуж пруге, како чувају пругу и обезбеђују ред и мир у наведеним градовима и местима. Адмирал Колчак је у тренутку преузимања врховне власти први поздравио Српски пук «Мајор Благотић» у Чељабинску. И можда до многих жалосних догађаја у Чељабинску у то доба није дошло само зато што је Српски пук «Мајор Благотић» категорички стао на страну јаке власти једног лица у Русији, видећи у томе једини пут који Русију може довести до спасења. А у то доба су Чељабинску претили грозни догађаји, за које ће будући историчар незаобилазно рећи да би, да су се одиграли, бацили несрећну Русију у бездан још већих искушења. Када су наше јединице заузеле Уфу, делови пука су пребачени ради заштите тог града, преузевши на себе задатак борбе са бољшевицима који су се провукли на Уралске планине и у фабрике. Колико је та борба била успешна види се већ из тога да су се бољшевици посебним прогласима обратили војницима пука. Осим тог спољног рада, старешински кадар пука на челу са командантом Павковићем имао је у тешкој руској стварности нимало лаку бригу да одржава строгу војну дисциплину у пуку и улива му бескрајну љубав према Русији. Старешински кадар је радио под паролом да «без велике, јединствене и моћне Русије не може постојати велика Србија» притом је та парола сугерисана војницима пука у свакој погодној прилици. Пук је издавао српски лист «Југословенско уједињење» чији је садржај од првог до последњег броја био препун љубави и оданости Русији и потребе да Срби пруже сву могућу помоћ за препород и обнову некадашње моћи и величине мајке словенства – Русије. Сваки корак страних држава који понижава међународни положај Русије с огорчењем је констатован у листу, а «Принчевска острва» (Кизиладалар, острвље у североисточном делу Мраморног мора) која су остала у чемерној и горкој успомени окарактерисана су као увреда за читав словенски свет. Резултати тог рада испољили су се у тренутку повлачења бољшевика према Чељабинску.
Све позадинске установе и војне јединице су изведене из града, и у њему је остао само српски пук «Мајор Благотић» да обезбеди ред и мир у граду све док је то могуће. Пук је представљао позадинску војну јединицу, није се спремао да крене на фронт, али је командант армије генерал Сахаров 23. јула изјавио да му је неопходно да се Срби пребаце на фронт. И пук је, и даље чувајући град, у ноћи између 23. и 24. јула у јачини једног батаљона кренуо на фронт. С незнатним бројним стањем, свега нешто преко 1.200 бораца, официри и војници пука су изјавили да ако су Русији у том тренутку потребне жртве и доказ оданости, Српски пук је спреман да их пружи. Јунаштво и истрајност које су Срби испољили на свом делу фронта, приморали су бољшевике да на српски батаљон баце надмоћне снаге, и Срби су, изгубивши током борбе скоро све официре и до 200 војника батаљона, били приморани на повлачење. У борби се нарочито истакао командир чете поручник Љубомир Пиља, јунак заузимања Казања, бивши ађутант мајора Благотића. Поручник Пиља је трипут ишао у јуриш прса у прса, потискујући надирућег непријатеља на растојање од скоро две врсте. Командант батаљона капетан Шимунић је, када су бољшевици почели да нарочито жестоко нападају, узвикнуо: «Срби, не срамотите своје шајкаче! Напред!» и похрлио у бој, али је и њега погодио метак непријатеља руског народа. У том боју су осим наведених официра смрћу славних јунака погинули командир чете потпоручник Гаврић, заповедник митраљеске посаде Хас, водни официр Шрамцер, а ађутанту батаљона поручнику Поповићу су прострељене груди. Док се батаљон борио на фронту, други батаљон који је остао да чува град био је принуђен да гуши устанак који је букнуо у граду, при чему су погинула двојица официра, потпоручници Кларић и Финк, као и до 50 војника.
Дакле, пук је овековечио своју љубав и оданост према Русији погибијом својих официра и војника. Витешки дух српског народа испољио се у потпуности у омањој војној честици. Речи Врховног Главара о Србији нашле су потврду не само на пољима славне малене земље, већ и у непрегледним степама далеког Суровог Сибира.
Витештво обавезује на жртве, и витези савремене историје – Срби, оличени у пуку «Мајор Благотић», те су жртве дали у ненадокнадивом облику.
Јуначка смрт је највиши облик жртве, и Срби су је принели у име љубави према братској Русији. У великом текућем тренутку обнове мајке словенства – Русије, Срби су сопственом крвљу пошкропили њен темељ. И та света крв ће бити невидљив беочуг, најбољи цемент који довека повезује Србију и Русију.
Јуриј Јелењев (Руска Армија (Омск). – 1919. 8. августа – бр. 169).
