Преседан Косова је страшан преседан. Он суштински ломи цео систем међународних односа који су се формирали не само деценијама, него и вековима. Он ће без сваке сумње за собом повући читав низ непредвидивих последица. Они који признају независност Косова не размишљају о томе. Заборављају да је коначно то батина са два краја и да ће их други лупити по тикви кад – тад.'' (В.В.Путин, 23.2.2008. )
Добитник Нобелове награде за књижевност (1970. г), савест савремене Русије и света, Александар Солжењицин којег је запад (1974. г) својевремено пригрлио као највећег совјетског дисидента, је нема сумње добро упознавши принципе и вредност западне демократије одлучио да се 1988. врати у своју отаџбину. Солжењицин се 21. фебруара 2008. године преко ''Вечерњих новости'' обратио Србима са Косова и Метохије. Он је Србе који остају да живе на неправедно проглашеном самосталном Косову, замолио да не остављају родну груду и позвао братски народ и оне који су изазвали ову кризу да се сете прошлости.
''У току недавних тешких година ви сте већ искусили разарања и уништења православних храмова и спаљивања српских школа и директне нападе са убиствима. Нека вам Бог да снаге и храбрости да останете на својим огњиштима и даље''
Још је страшне 1999. године аутор ''Архипелага ГУЛАГ'' изјављивао:'' Не треба гајити илузије да је главни циљ Америке и НАТО пакта – заштита косовара. Да их је заштита угњетених барем и мало озбиљно бринула и да су имали добру вољу они би за 45 година свог постојања заштитили Тибет и Курде. Најужасније од свега је то што се дешава данас. Ма колико је страшно то изговорити – није најстрашније бомбардовање Србије, него то да нас је НАТО увео у нову епоху: владавину силе, а не права.''
У једном од ретких интервјуа, 2005. Солжењицин је за Сједињене Америчке Државе рекао следеће:''У току десет година САД разрађују свој дрски и безочни план, чија је суштина у наметању милом, или силом такозване демократије на амерички начин'' и додао да се ''демократија не сме утеривати, нити доносити на бајонетима''.
Да до таквог политичког силеџијства западне културе и цивилизације, није дошло одједном, нити случајно говоре бројне анализе руских научника, филозофа и књижевника
''Божанство Француза је – новац… користољубље које је у невиђеној мери захватило све слојеве, не изузимајући ни филозофе. Иако имају право слободе, Французи живе у потпуном ропству. Некултура и необразованост племства се не може ни са чим поредити''(писац Фонфизин).
Средином 19. века у Русији су и славјанофили и западњаци говорили о кризи западне културе. Они су подвлачили да је западни човек у суштини заменио духовност – за рационалност, хришћански хуманизам – за секуларни ''волтеровски''. Гогољ је позивао Запад на религиозно покајање. Западњак Херцен се ужасава ''духовне јаловости'' западног човека. '' завирио сам у душу буржуја и у душу радника и ужаснуо сам се… Куд год да погледаш – са сваке стране провејава варварство. Једини Бог савременог покољења је – капитал. Овде се уздиже и доминира дух малограђанштине''
Данилевски за разлику од других руских мислилаца не критикује западни дух са опште тачке гледишта. У својој теорији о културно – историјским типовима он се супроставља европском месијанству које само своју културу сматра за једину истиниту и ''општечовечанску''. Европа то сматра за довољан разлог да буде агресивна и да милом или силом натура своју културу другим народима, да потчини и угуши туђе културе.Ту теорију је касније развијао и Толстој и Берђајев.
Константин Леонтјев говори директно о изрођавању Западне Европе. Он пише: ''просечан рационални европејац са својом пословном благонаклоношћу гмиже по земљи у својој смешној одећи, са пилећим уображеним умом.... Па је ли могуће волети такво човечанство?'' Евроазијац Н. Трубецкој указује: «...европска цивилизација изазива невиђену пустош в душама европеизираних народа и истовремено изазива немерљиву похлепу за земним благом као и смртни грех – гордост, чинећи их верним сапутницима ове цивилизације. Руски писци и филозофи главну ''неправду'' Запада су праведно видели у ''неправди'' друштвеног уређења и оног ''историјског хришћанства'' које је издало Исуса Христа.
Лав Толстој се од самог почетка формирао као антизападњак. Његов идеал није само демократија него слобода. Рат са Французима и Енглезима још више учвршћује Толстоја у својим уверењима. У једној од својих прича он пише како је у току једног свог путовања по Европи имао такав напад мржње према европејцима , да је зажалио што се тако нешто није десило у рату како би могао упасти у француске ровове…Не чуди ни мало како је овај праведник и изванредни аналитичар одговорио једној Српкињи на питање шта мисли о припајању Босне и Херцеговине Аустрији: ''Аустријска влада је одлучила да народе Босне и Херцеговине, прогласи за своје поданике, то јест присвојила је себи право, без сагласности тих народа, да располаже производима рада и животима неколико стотина хиљада људи. То припајање изазвало је сложене дипломатске интервенције других влада и узнемиреност словенских народа, нарочито српског у Србији и Црној Гори, који су из отпора према поступку аустријске владе спремни чак и на очајнички рат проти непријатеља несравњиво јачег по војној сили.
У ствари догодило се оно што се обично и стално понавља. Једно од оних највећих разбојничких гнезда, названих великим државама, које помоћу свакојаких обмана, лажи, насиља и најразноврснијих злочина против основних захтева морала, држе у страху милионе и милионе људи, пљачкајући их, једно од тих гнезда, присвајајући све већу и већу власт, над њему потпуно туђим стотинама хиљада људи словенског племена, решило је да отворено учврсти ту своју власт и објавило да оно од сада сматра те народе потпуно својим поданицима. То разбојничко гнездо, које се зове Аустријска Царевина рачунало је да ће друга, иста таква разбојничка гнезда, заузета у датом моменту својим бригама, пропустити то освајање и неће потраживати право да и свако од њих учествује у тој пљачки. Али се десило да су шефови других сличних установа зажелели да учествују у тој пљачки, и већ неколико недеља расправљају на свом лоповском жаргону о разним врстама анексија, компензација, конгреса, конференција, декларација и слично… ''
Руске писце и мислиоце 19. и 20 века, није могао а да не шокира контраст између индустријске моћи западних држава и сиромаштва духовне културе, инертност мисли просечног западног човека, као и његова малограђанска представа о срећи.
Тако је и Сергеј Јесењин у новинама ''Известија'' 1923. године писао:''Онај ко зна Америку преко Њујорка и Чикага он познаје само ону празничну или боље рећи парадну Америку. Американци – и црнци белци, су сасвим примитивни, нарочито по питању духовне културе. Владавина долара је уништила код њих тежњу за било каквим сложенијим духовним питањима. Американац се у потпуности уноси у «Business» и не жели да зна ништа више. Уметност у Америци је на најнижем нивоу… Свет Америке понекад бива ужасан. Море светла са Бродвеја осветљава у Њујорку гомиле подмитљивих и непринципијелних новинара. Такве људе код нас ни пред кућу не пуштају, без обзира на то што ми живимо мал' те не уз керозинске лампе или често без светла…
Огромне зграде и сила гвожђа и бетона, су притисле мозак Американца и сузиле његов поглед. Чујте – рекао ми је један Американац – ја знам Европу. Пропутовао сам Италију и Грчку. Видео сам Партенон, али то све за мене није ново. Знате ли ви да се код нас, у држави Тенеси налази Партенон много бољи и новији од оног у Грчкој. После таквих речи човек не зна да ли да се смеје, или да плаче. Ове речи изузетно карактеришу све оно што чини духовну културу Америке.''
У писму пријатељу А. Сахарову Јесењин 1922. године пише о Европи: ''Шта да кажем о овом најужаснијем царству малограђанштине које се граничи са идиотизмом. Осим фокстрота овде нема скоро ничега, овде ждеру и пију и опет фокстрот. Човека овде још нисам сретао и не знам где бих га могао наћи. У највећој моди је господин долар а за уметност им се фућка – највеће достигнуће им је мјузикл. Ја чак ни књиге нисам хтео овде да издајем, без обзира на ниску цену папира и превода. Па оне никоме овде и не требају…..
Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад … али зато имамо душу која није за продају.''
О тој души, словенској, српској и руској, о Небеском царству словенског духа најубедљивије сведочанство је оставио ПРОРОК СА ИСТОКА, Фјодор Михајлович Достојевски у ''Дневнику писца''. Разматрајући интриге које су окружиле главног стратега словенске војске из 1876. године, генерала Михаила Г. Черњајева. Њега је 1876. године Милан Обреновић именовао за главнокомандујућег српске војске, а руске официре добровољце за команданте крупнијих српских јединица.
'' Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује – писао је Достојевски. – Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација. Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује. И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.''
Радојка ТМУШИЋ
