Публициста Радомир Смиљанић о себи, стваралаштву и свом јублеју

     Када се осврнете после пола века, и 75 година живота, ако сте нешто урадили, били креативни, упорни, онда све то можете да посматрате са спокојним осмехом. Поготово , што је ту негде и залазак, као неминовност. Оно што сам до сада у свету писане речи урадио, није све.Приводим крају трилогију „ Пад нацизма” односно три романа: „Пад комунизма”, „Лажни тријумф ДОС-ове демократије” и „Завештање” које је у завршној фази.Трилогија временски обухвата нашу садашњицу, страдање српског народа и његову херојску борбу за опстанак.А, светлост у тунелу већ се назире – каже за „Правду ” Смиљанић говорећи о свом вишедеценијском стваралаштву.


     


     На прослави, ваше колеге, књижевници, пријатељи су јединствени у једном- да сте ишли стазом правдољубља и богољубља?


     


     –Мислите на српски патриотизам?Оно чему се данас ругају мондијалисти, који су , допистите, из мог угла, покондирене тикве!! Људи који бришу сопствене корене,ти изроди, посебно ме мотивишу да се и под старе дане латим списатељског пера.Због тога што им је реч морал- непознаница.За мене као писца основна морална категорија је божја љубав према свом народу.Не могу бити родољуб, ако нисам правдољуб.Српски народ у својој основи воли правду, а ја сам део тог народа.Има ли шта природније?


     


     Ваша водиља родољубље повела вас је у неке светове, где сте се понекад борили са веретњчама?


     


     – Врло рано као дечак, осетио сам шта је трагедија и тежина живота, па ако хоћете и неправда.Мој отац,а био је композитор, страдао је у Јасеновцу, у Другом светском рату. Упозао сам врло рано у НДХ-азији шта је то борба и страх за голи живот.Био сведок страдања читавих српских породица.Од тада почиње моја битка.И никад се стварајући нисам уплшио.


     


     Када је било теже, у време када сте ви закорачили у књижевност, или данас?


     


     –Данас је много горе и страшније време, него, рецимо, пре 50 година.Теже јер, немамо велику државу јужних Словена. Мислим да је штета што не постоји држава Срба, Хврвата и Словенаца,У Југославији смо утопили своје српско име.А нашу државу, разуме се, уништили су Ватикан и западне силе.То је, уједно и тема романа „Лажни тријумф ДОС-ове демократије”.Сада смо у свету сатанизовани!Уз то им бедно помажу „ јахачи српске апокалипсе”Сад је, наравно, много теже младим ствараоцима, јер морају сваког дана да се боре, да опстану.У овом режиму нису омиљени, ако воле истину и правду.Увек ће их негде, иза неког ћошка, сачекати западњачке слуге, одевене у разна „руха”.Понекад их је тешко и препознати! Пасја времена!!


     


     Основали сте заједницу писаца „Запис” која је годинама објављивала дела дисидената. Као млад човек нарснули на једноумље комунистичког режима, који никоме није праштао, ни сопственој деци.


     


     


     –Ми који смо основали „Запис” нисмо тада размишљали о цени.Уз Ивана Ивановића, Растка Закића, Лазића, Шејића, радило се неуморно и без страха.Свака објављена књига, за нас је била још један добијена битка .И Вука Драшковића смо кроз „Запис” промовисали као писца, аутора „ Судије” , Ножа” и да не набрајам. Нажалост, 1979. године „ Запис” је укинут, владали су велики притсици, удари на нас, поготово после објављивања књиге Хаџи Драгана Антића „ Гојко Ђого, за и против”.У то време била је велика хајка на Ђога, после његове чувене књиге „Вунена веремена”.Он је тада директно ишао пером против Тита-„ црвеног фараона”.Неколико месеци смо у Удружењу књижевника организовали протесте, све док га нису пустили из затвора, а наш рад одмах су обуставили.


     


     Које дело вам је најдраже?


     


     –Дело са којом сам, у извесном смислу, стекао популарност у Србији, посебно у Немачкој, па и Европи је трилогија о Хегелу, односно књиге „ Неко је оклеветао Хегела”, затим „ У Андима Хегелово тело” и „ Бегство на Хелголан”.Романи у којим сам се борио против једноумља, болесног, намрешканог, који је као мач претећи стајао изнад многих слободољубивих глава.Сваки систем мора да има изражену слободну мисао, а не хапсити!!! То сам пишући ову трилогу поручио.И нисам се никада покајао, напротив, савака добијена битка,улива писцу још више снаге и храбрости.


     


     И данас се борите?


     


     – А ко не би.Не могу да седим скрштених руку и скрушено ћитим, када рецимо француски филозоф Анре Леви изјави да је имеђу Русије и Европе, непремостиви јаз.Како може Леви да избације Русију из Европе, ко му даје право, када су се баш на тој европској сцени играли „ Бели лабудови” Чајковског, када 10 изузетних европских писаца сада стварају драме у Чеховљевом маниру?Како може, када се зна да је Мајаковски творац евроспког песничког футуризма.Подсећам на речи Албера Камија на додели Нобелове награде за књижевност. У беседи је рекао :„Не бих данас стајао пред вама, да није било Достојевског”!! Увек ћу иступати против неправде!