Кирејев Александар Алексејевич (23.10 (4.11).1833 - 13(26).07.1910.) је био војни и друштвени посленик и публициста словенофилског усмерења. Потицао је из древног племићког рода.

Поводом 12. априла - Дана сећања на руске добровољце

Руску земљу је почетком XVII века задесила нечувена невоља. Три године заредом - глад, куга, потом бескрајни грађански рат који је у нашој историји добио кратак назив - „Смутња“. Самозванци, четворица великих и мноштво малих, пољско-шведска интервенција, морални распад нације, и на крају - потпуни распад државе.

Особито значајну улогу у опстајању српског народа и српске културе на историјској позорници, Русија је на себе узела после трагичне тзв. Прве велике сеобе Срба са Косова, Метохије и Северне Македоније, која се догодила 1690. године.

Ипак, највеће изненађење је човек, који је добио само хиљаду гласова мање од Светог Александра Невског. То је Петар Аркадијевич Столипин, државник, премијер царске Русије, који је мученички страдао у Кијеву септембра 1911.

Најважнију улогу у развоју домаће производње аутомобила уочи првог светског рата одиграли су Руско-Балтички заводи за производњу вагона (РБВЗ) у Риги.

О српским добровољцима у Русији и борбама 1. српске добровољачке дивизије у Добруџи је доста писано. Али личност која је командовала руским корпусом у чијем саставу се српска дивизија борила у Добруџи остала је у сенци. У Војној енциклопедији и издањима посвећеним добруџанској епопеји тек је успут споменуто његово име – генерал Андреј Зајончковски.

Који народи су насељавали земљу? Шта је остало од њих у историји? А остало је само оно што је записано.А није записано било како него мудро и непристрасно. 09.новембар 1114 године.Почетак почетака.

Споменик Мињину и Пожарском био је први споменик у Москви подигнут не у част господара, већ у част народних јунака.

Хиљаде Московљана журећи том централном магистралом Замоскворечја (део Москве на супротној обали реке Москве од Кремља) највероватније и не слуте због чега је та улица чувена и славна. Заиста, године су пролазиле, улица је мењала свој облик, пролепшавала се, читавом дужином обрастала кућама, дворцима, светим Божјим црквама... Заувек је сачувала сећање на оне славне и трагичне догађаје који су се у њој одиграли пре скоро четиристо година.

Народни комесар иностраних послова СССР В. М. Молотов је 14. марта отправнику послова СССР у Југославији В.З. Лебедеву послао шифровану поруку: „Гласине о томе да се у Москви воде преговори и да се припрема потписивање војног савеза између Југославије и СССР представљају измишљотину.

Од тренутка своје појаве на историјској позорници, руски козаци су себе називали витезовима православља, борцима за чистоту вере.

Као што је познато из светске историје или историје ратова и војних сукоба, 17. септембра 1939. године су јединице Црвене Армије (или РККА, радничко-сељачке црвене армије, како је наведено у званичним документима) прешле западну границу СССР са Пољском, започевши, како је наведено у разноразним приручницима и енциклопедијама, ослободилачки поход на западне међе Украјине и Белорусије.

Костович Огнеслав Игнатије Степанович рођен је, наиме, 1851 у Визбург у Аустрији. По националности Србин, живео је прво у Мађарској, а касније се сели у Русију.

Ових дана се навршава 90 година од бојева за Казањ током грађанског рата у Русији. Казањ, који је био важан стратешки центар и кључна тачка у Поволжју, имао је велики значај за обе сукобљене стране.

Трећега априла 2008. г. требало је да се обави промоција мемоара Карле дел Понте, у моменту када тек што јој је била престала служба на дужности главнога тужиоца Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) и Међународног трибунала за Руанду. Књига је изашла под претенциозним насловом «Лов: ја и ратни злочинци». Она је посвећена доста дугом периоду рада Карле дел Понте на дужности тужиоца – од августа 1999. г. до децембра 2007.

Ову грамату својим великим печатом запечатисмо да знаш какву нам државу Бог повери. Писано у Москви, у нашем царском дворцу, године седам хиљада осамдесет девете, двадесет деветога јуна (29. јуна 1581. године), у четрдесет деветој години наше владавине, а у тридесет четвртој години нашега Рускога царства, и у двадесет осмој години Казанскога и двадесет седмој години Астраханскога царства...

Питање прапостојбине Словена се у оквиру трагања за прапостојбином током последња два века решавало на више начина. Крајем XIX века је преовладала теорија о прапостојбини у степама југоисточно од Каспијског језера и о Индоевропљанима као номадским освајачима Европе и Индије.

Као и много тога, руско-црногорске везе почињу од Петра Великог. Многи будући команданти руске флоте која се тада градила послати су у Боку Которску на Јадранску обалу да се обуче морепловству код локалног становништва.

Једном бијени пас не сме више бити безусловно спреман да чим угледа подигнути бич, одмах хвата и полаже шта више и сопствену штенад на жртвени олтар онога, који га је тукао. Још једном – са побеђеним се не преговара, са послушником се не разговара.

Односи Ватикана и некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у погледу верских и световних питања, никад се нису поклапали. На основама Другог ватиканског концила дошло је до контаката и међудржавних односа тадашње Југославије и Свете столице.

«Србија – то је једна од најлепших и нахрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво». (Речи Врховног Главара Адмирала Колчака на банкету у Чељабинску фебруара 1919. године)

Од друге половине 18. века у Русији почиње ново раздобље јачања њене моћи. У први план избијају опсежни задаци учвршћивања пограничне зоне у северном делу црноморског приморја, потчињавање запорошких козака централној власти и насељавање антитурски настројеног становништва у те крајеве.

Данас, када слушамо бајања из европских престоница о задовољавању „законитих тежњи Албанаца“ на Косову, у Македонији и Јужној Србији, када амерички луткари и њихове балканске марионете бодро уверавају да независност Косова омогућава да се „затвори последња страница југословенске кризе“, ти аргументи запањујуће подсећају на реторику Минхена 1938. године.

Краљевина тражи помоћ Русије

(одломак о јунаштву војника чије презиме, несвојствено руском језику, указује на могућност да је његов предак по имену Драган доспео у Русију током Сеоба Србаља)

21.јануара 1942.године у Новом Саду почела је надалеко позната тзв.“Новосадска рација“- хапшење и убистава Срба и Јевреја, који су мађарски фашисти без икаквог повода извели у злочиначкој акцији.

Има људи које не задовољавају обични животни путеви, чије одважно и страсно срце стреми новом и неистраженом, што нас покреће напред.

1922. године је Бела борба практично на читавој територији бивше Руске Империје била завршена. У Кремљу се учврстила богоборачка антируска власт на челу са Лењином и Троцким, одвијало се преформирање остатака Руске Армије генерала Врангела у иностранству, још увек у нади да предстоји искрцавање у Русији.

Време неумољиво лети, и што си старији, тим пре оно убрзава своје кретање. Бледе и повлаче се у задњи план значајни догађаји протеклог живота.

У лето 1876. године је буквално читаво руско друштво било узбуђено. Чинило се да се остварују надања која су гајили не само словенофили, већ су дубоко продрла и међу прост руски народ: Турска се империја распада, Јужни Словени устају у борбу за своју слободу.

Догађаји из последње две недеље -- велики маневри Тихоокеанске флоте у близини Камчатке и страдање јапанског брода ухваћеног у криволову у сукобу са граничарима код Кунашира -- опет су скренули пажњу Русије на Тихи океан.

Материјали који се нуде читаочевој пажњи представљају изводе из дневника, писама и успомена немачких војника, официра и генерала који су први пут дошли у додир са руским народом у годинама Отаџбинског рата 1941-1945. г. У суштини, пред нама су сведочанства масовних сусрета народа са народом, Русије са Западом, који ни данас не губе актуелност.

Рањени Черњецов је одјахао у своје завичајно место, где га је неко од сељана одао и сутрадан га је Подтелков заробио.

Један од највећих Словенофила међу српским владикама, почасни козак и велики пријатељ Руског народа. У најтежим данима по Србију одржао је стотине предавања широм Русије , упознавао велики и братски руски народ са нашом културом и прикупљао помоћ за нашу војску и државу.

Родион Јаковљевич Малиновски је један од најистакнутијих и најдаровитијих војсковођа Великог Отаџбинског рата, који је прошао тежак и славан борбени пут у пет ратова.

Михаил Григорјевич Черњајев (22.10.1828 – 04.08.1898) Јунак ове приче, један је од најживописнијих руских генерала друге половине XIX века.

Крзна су представљала један од главних подстрека за брзо напредовање Руса на исток ка обалама Тихог океана.

Пред убиство се у једној од суседних соба куће Ипатјева окупило 11 крвника који су те ноћи стрељали царску породицу са њеним слугама.

Зборно место за добровољачке јединице образоване од Јужних Словена постала је Одеса

Мурома је угро-финско племе које је у другој половини I миленијума од Хр. Р. током 6 векова обитавало у земљама доњег тока реке Оке.

Постоје историјски сни који у подсвести народа вековима живе.

Вотка је чисто руски национални производ који сасвим одговара карактеру народа Русије. То је најчистије алкохолно пиће на свету. Првенство у производњи вотке, па и рађању саме речи «вотка» припада Великом Новгороду.

У суштини, занимање за историју козаштва тек почиње да се јавља – однедавно је трагање за сопственим коренима постало уобичајено.

Муњевито изведена битка донела је сјајну победу руској војсци

Већ више од 200 година руски добровољци ратују за своју словенску браћу на Балкану.

Албазинско утврђење, претећи наднето над Амуром, постало је предмет мржње кинеског богдихана (цара) и његових војвода који су већ тада маштали да своје поседе прошире на читав Сибир.

Гроф Фјодор Артурович Келер на Балкану.
О руском генералу Фјодору Артуровичу Келеру се током Великог рата причало као о најбољем коњичком војсковођи епохе.

Савремена морнаричка пешадија – то су покретне, добро опремљене јединице које обезбеђују националне интересе Русије на свим океанским позорницама војних дејстава. Опремљена је најсавременијим оружјем, великим десантним бродовима, бродовима на ваздушном јастуку, оклопном техником, екранопланима.

Средином 30-их година, због велике популарности романа Михаила Шолохова «Тихи Дон» и «Узорана ледина», учесташе козаци из Вешенског рејона са посетама Москви. И то не просто зарад шетње, већ да у саставу ансамбла песама и игара наступају пред совјетском владом и трудбеницима престонице.

Пољани су источнословенски племенски савез из VI-IX века у шумско-степској области Приднепровља, између ушћа река Десне и Росе.

Монголски војсковођа Субутај је фебруара 1221. године до ногу потукао грузијску војску и потом кренуо у половецке степе. Монголи су на Северном Кавказу наишли на обједињену војску Половаца, Лезгина, Черкеза и Алана. Дошло је до битке која није имала пресудне последице.

...Ми у том рату нисмо могли победити. Ни постојаност, ни одважност, ни спремност за жртве нису у стању да одоле ракетним ударима, као што је безнадежан и двобој боксера и тенка. Али, ми знамо ко је наш непријатељ. Нисмо се помирили с поразом. Ми имамо највернијег савезника: истину.

Развој савремене науке се у нашој свести повезује са Западном Европом. Слично схватање у вези почетка средњовековља било би неправилно. Научне традиције грчких учењака јелинистичког раздобља преузели су од осмог века арапски учењаци, и арапске су земље током неколико столећа биле водеће у науци и медицини. Византија је служила као својеврстан посредник између Истока и Запада.

Бој између руске војске предвођене Великим кнезом Владимирским и Московским Димитријем Ивановичем и монголско-татарске војске који се одиграо 8. септембра 1380. године на Куликовом пољу (сада Куркинска општина Тулске области) представља једну од највећих битака средњовековља и прекретницу у борби руског народа против монголско-татарског ига.

Вјатичи су староруско племе које је живело у сливу реке Оке. Родоначелником Вјатича летопис сматра легендарног Вјатка: “А Вјатко сеђаше с родом својим на Оки, од њега се прозваше Вјатичи”.

Словенска племена која су насељавала опширну територију Средишње и Источне Европе, представљала су за Источну Римску империју ратоборне суседе. У византијским изворима из VI и VII века помињу се савези словенских племена као што су Анти и Склавини. Управо су они били међу првим Словенима који су се у својим војним походима обрушили на границе Византије.

Сада се у Русији све чешће чују предлози да се одустане од процедуре демократских избора и одозго именују сви одреда, све до органа локалне самоуправе и сеоских кметова (разликовати сеоске старешине, кнезове од феудалног кметског система)...

Сећам се како су почетком рата наши тенкови и авиони горели као да су од шпер-плоче. Само што искрсне месершмит и испали рафал, наши авиони падају. Беше болно и жалосно то гледати.

6 маја 1945. године на празник Христовог Васкрса и дан сећања на великомученика и победоносца Георгија фактички је завршен Велики Отаџбински рат  фашистичка армија је до ногу потучена.

Хитлер веровао је у то да се Совјетски Савез налази на ивици катастрофе, веровао да Руси више немају ни људских резерви, ни техничких. Али...
“Руси су се - запазио је немачки историчар, генерал Курт Типелскирх - држали с неочекиваном чврстином и упорношћу, чак и када би их заобишли и опколили. Тиме су добијали на времену и прикупљали за противударе стално нове резерве, које су уз то биле јаче него што се претпостављало... противник је показао сасвим невероватну способност за пружање отпора”.

Тачно два месеца пре почетка руско-јапанског рата, 11. децембра 1903. године, у Кијевско-Печерску лавру је, у Удаљене пећине, из Бесарабске губерније стигао ради поста старац-морнар, учесник одбране Севастопоља.

Главни агитатор Чеченије М. Удугов поредио је садашњу борбу Чечена за такозвану "независност" са борбом брђана на челу са Шамиљом у ХIX веку. Он не види разлику - а она постоји, она је очита за оне који покушавају да схвате историју.

Немачка шеста армија која је крајем августа 1942 године стигла до Волге, представљала је врхунац развоја немачке војне машинерије.

Повратак са путовања је ретко кад подједнако занимљив као полазак. То је исто што и поновно читање књиге сутрадан после њеног првог читања, ма колико она добра била. ...

Једанаест козачких војски  једанаест је бисера у блиставој круни Руске Империје

Лужички Срби  словенски народ у Немачкој

За владавине царице Јелисавете (1751) дошљаку из Аустрије, пуковнику Хорвату, наложено је да образује један хусарски пук (4 хиљаде) од досељених Срба насељених на десној обали Дњепра у области названој Нова Србија

Већ августа 1914. године (током првог месеца Светског рата) започело је формирање чешких јединица у саставу руске армије.