Хрватски језик умире!
Пресуду је донела хрватска интелектуална елита у деветнаестом столећу, кад је одлучила да се одрекне свог матерњег (хрватског) језика и у државну администрацију уведе српски језик – као службени. Тиме је хрватски језик избрисан из списка живих. А српски језик је, том мером, добио ново име. Прво: “хрватски или српски”, “српскохрватски”, па “храватскосрпски”, па “хрватски стандардни језик” и, на крају, “хрватски”.
Но, овде нам није циљ да се бавимо судбином српског, али да би се једноставније схватила зла коб хрватског језика, потребно је објаснити да je она условљена манипулацијом – преузимањем српског језика, под изговором да је то језик Хрвата. Манипулације српским језиком нису престале ни данас – оне се изражавају мало друкчије. Тако што неко, из неког разлога – стратешког, одлучи да створи нову нацију од Срба. Тад преостаје да се и име језика тих Срба промени. Пример је свеж – Срби муслимани неће више да буду Срби. Хоће да буду “Бошњаци” и облаче српски језик у хаљине “бошњачке”. Има и најсвежији пример расрбљивања. Неки православни Срби у Црној Гори (и неки од тих Срба - расељених по српским земљама) не желе да буду Срби. Хоће да од свог српског завичајног имена (Црна Гора – завичај) створе име за нову нацију – црногорску. Следећи ново национално име, они свој национални српски језик већ зову црногорским језиком.
Ова два поступка су лакрдија, коју су Хрвати већ давно извели. Али, они су то учинили у време кад им се то није замерало. Њихово тисућугодишње робовање у границама туђих држава је код Срба изазивало и самилост и солидарност, па нису ни приметили, да је Хрватима присвајање српског језика био само стратешки корак (замишљен у кабинетима Беча и Ватикана) ка расрбљивању и постепеном похрваћењу Срба католика, чији су српски језик прогласили хрватским. То су учинили зато, што су у Бечу и Ватикану закључили да с хрватским језиком никад не би успели похрватити Србе католике: Далмације, Херцеговине, Босне, Црне Горе, Дубровника, Славоније, Барање, Срема, Жумберка, Лике, Кордуна, Барање, па и града Карловца – на домаку Загреба. Да им је, неким чудом, Сабор у Загребу понудио хрватски језик за књижевни – Срби католици би се чудом чудили таквој лакрдији. Без српског језика у државној употреби, Хрватска би остала у својим повјесним границама, оним границама које су обележене распространошћу изворног хрватског језика – загорског, можда: кајкавског. С хрватским језиком, не би се могло хрватско име пренети на дубровачке госпаре, или херцеговске горштаке, јер они никад нису имали додира с припадницима хрватског народа, а хрватски су могли разумети толико колико и било који други словенски језик – чешки, словеначки, пољски, словачки…
ХРВАТСКА ДРЖАВА УБИЈА ХРВАТСКИ ЈЕЗИК
Одбацивање матерњег језика у Хрватској и преузимање за службену употребу језика другог народа је својеврсан феномен у свету. Таквог примера више нема. Тамо где су колонијалне силе угрозиле језике домородаца, чини се све да се ти језици очувају и уведу у службену употребу. У Хрватској је потпуно друкчије. Држава чини све да хрватски језик ишчезне – да одумре, како би се то рекло марксистички. Он се не предаје ни у обдаништима, ни у основним, ни у средњим школама, ни на универзитетима. На њему се не стварају ни научна, ни уметничка дела. Не штампају се ни књиге на хрватском, нити се он користи на рачунарима.
Да би се држава наругала самртнику на одру, у Хрватској се хрватски језик користи још једино у хумористичким делима – заиста, црни хумор. Толико мало хрватског језика могу (још) да разумеју Хрвти из Хрватске, а Срби преведени у Хрвате га разумеју толико колико и неки други словенски језик.
УНЕСКО НИЈЕ РЕГИСТРОВАО ПОСТОЈАЊЕ ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА
УНЕСКО је тело Уједињених нација које брине о светској културној баштини. Под његовом заштитом су старе грађевине, стари рукописи, књиге, религиозни објекти, музика и друга културна добра свих народа. Посебно је у програму очувању свих језика света – чак и оних којима говори још једва неколико десетина људи. Сваки језик је цивилизацијско благо и својеврстан археолошки локалитет, у којем се могу наћи поруке искона и декодирати садржаји живљења најстаријих људских заједница.
Хрватски је у групи најстаријих језика Европе, јер је у породици словенских језика. (Западноевроспки језици су млађи – настали из латинског, по државној вољи колонијалне Римске Империје. Херодот је записао да је и грчки језик новијег датума, ако се упоређује са језицима балканских староседелаца, из којих су Грци позајмљивали речи за свој будући језик, који ће, касније, изузетно задужити Цивилизацију).
Хрватски, као стари језик, морао би да се нађе на листи језика који су угрожени и УНЕСКО би, на основу свог радног програма, морао да предузме све да га сачува од изумирања. Не треба сумњати да би се посленици науке у овом телу Уједињених нација беспоговорно прихватили овог задужења – само кад би знали да хрватски језик постоји и да је угрожен. Нажалост, хрватски није на списку ни угрожених ни неугрожених језика. На УНЕСКО-овом списку њега нема. Под његовим именом је само српски језик. А хрватски је једино на самртничком одру – и хрватска држава радо очекује његову смрт. Хрвати неће позвати хитну помоћ за његово спасавање, иако за тако нешто још није касно. Боје се да би прездравели Загорец био велика сметња територијалном интегритету државе. Можда ће позив за спас хрватског језика упутити Срби. Ионако су, без обзира на горка искуства, увек били једини народ који је пријатељски пружао руку Хрватима. Другог таквог народа, у свом окружењу, Хрвати нису имали и емају га – ни данас.
О ПОВЈЕСТИ СРПСКОГ ИЛИ ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА
Хрватски линвисти се неће сложити ни са једном чињеницом у овом тексту. Много су мастила потрошили да би доказали да су Срби присвојили “хрватски књижевни језик” и много су љути на Вука Стефановића Караџића што је дошао у “хрватску” Херцеговину и из ње однео “најчистији хрватски говорни језик” – 1817. Ако бисмо били мало стрпљивији (не доказујући да је Херцеговина српска покрајина – у сваком смислу), могли бисмо хрватске учењаке замолити да нам објасне како је, онда, Доситеј Обрадовић (1790), пре Вука Караџића, могао да обилази крајеве западно од Дрине и да тамо (па и у Северној Далмацији) подучава децу на српском језику. Он је рођен у Банату (у Србији) и никако није могао из њега понети хрватски језик. Приликом свог боравка у Трсту, опет је био међу Србима и ти Срби су читали његова дела – писана на српском језику. У ослобођеној Србији, Доситеј Обрадовић ће бити први министар просвете – 1811.
За то време, у Загребу се говорило немачким или мађарским, а у околини Загреба хрватским – загорским, илити кајкавским. А то је језик, рекли смо, који се од српског разликује више него што се, рецимо, разликује бугарски од српског.
Било би добро да нам хрватски учењаци одговоре и на питање шта је било са српским језиком, ако узмемо да је Вук Караџић (из неког разлога) присвојио хрватски језик за службену употребу у српским државама. Онда би они морали да идентификују тај српски језик, којег Вук Караџић није хтео да користи за српски књижевни језик. Али, ни тада ни данас, нема трагова тог “одбаченог српског језика”. Нема другог, осим Вуковог језика – ни у Далмацији, ни у Црној Гори, ни у Дубровнику, ни у Лици, ни на Кордуну, ни на Жумберку, ни на Банији, ни у Срему, ни у Славонији, ни у Барањи, ни у Херцеговини, ни у Босни, ни у Шумадији, ни у Војводини, ни у Рашкој, ни у Мађарској, ни у Румунији – међу тамошњим Србима.
А ако из овог угла погледамо хрватски језик, закључићемо да је слика друкчија. Хрвати су узели српски народни језик за службени језик хрватске државе, али је лако идентификовати одбачени хрватски језик. Њиме говоре Хрвати, распрострањени од Загреба до словеначке и мађарске границе и тамо до Вировитице, одакле се простире Мала Влашка или Мала Србије, где више нема Срба, јер су прогнани – 1991-1995.
У време док су Хрвати говорили једино својим матерњим језком, лингвистима није падало на памет да тај језик поистовећују са српским, нити су се могли навести на закључак да су српски и хрватски дијалекти неког заједничког јужнословенског језика, како ће се то фалсификовати после смрти Вука Караџића. У време кад ће хрватски интелектуалци присвојити (опет присвајање) илирско име за своје национално обележје (у Аустрији су само Србе звали Илирима), француски лингвиста Ами Буе, у свом делу “La Turquie d’Europe”, II tom, Paris, 1840, пише:
“Српски језик је богат, лаконски, енергичан и хармоничан: он подједнако добро пистаје и мошком и женском полу и употребљава се исто тако срећ
но за опевање љубавних нежности, као и великих и крвавих подвига Бога Марса…. Срби поседују моного много лепе поезије и само то би требало да нас обавеже да учимо њихов језик… Познати сурадови извесних филолога да пронађу потпуно заједничке корене грчког и српског језика… Хрвати, с обзиром на сиромаштво своје литературе и на нередовност свог језика, нису успели да створе посебну литературу, већ су били присиљени да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком, на такав начинда су спали на то да им предложе да се с њима уједине под баналним називом илирства. Међутим, Срби су одбацили овај подмукли предлог, чији је циљ ишчезавање српске националности…”
Нема шта, овај учени Француз је пророчики написао да ће Хрвати, присвајањем српског језика, порадити на ишчезавању српског народа – не само његовим физичким истребљењем, о томе не говоримо у овом запису. То ишчезавање видимо и на херцеговачком подручју, за које Хрвати мисле да је то хрватско подручје – због Срба католика, који су у Западној Херцеговини покатоличени тек крајем осамнаестог и током деветнаестог столећа, а у двадесетом столећу им је наметнуто и хрватско име. У 19. столећу су католички свештеници у Херцеговини знали да су Срби. Један од њих, дон Иво Рајич, скупљао је српске народне пјесме, али се изненадио кад их је Матица хрватска објавила као “хрватске народне пјесме”. Свештеник Рајич је послао Матици Хрватској протестно писмо:
“На знање Матици хрватској, из Херцеговине, Требиња, у јулију 1896. Кад сам ја потписани био године 1884. гимназијалац у Дубровачком сјеменишту, имао сам професора Српског језика (у школи се звао српско-хрватски) дум Балда Главића, сада, чини ми се, пароха наШипану. Мне је велечасни дум Балдо Главић свјетовао, е би било лијепо да покупим у Херцеговини неколко народнијех пјесама, што се уз гусле ките – па да те пјесме дум Балду донесем, јер да он има још таковијех пјесама, што је, и он исти, сабрао из народа. Ја сам се био дозвао своме професору и, преко празника школске године, у свом родном мјесту, у Драчеву, искупо лијепих Српскијех пјесама. То сам предао дум Балду Главићу, дошавши у Дубровник, почетком школске године, а то је било 1884.
Изављујем како мени дум Главић Балдо није казао никада како ће се те пјесме звати “хрвацке” – јер, да би ја то знао, не бих их, доиста, дао да се тако називају… а јесу ли то Српске народне пјесме, могао би се свак увидијети, само кад би исте проштио…”
Овај католички свештеник је, јасно, Херцеговце – и католике и правослвне – видео само као припаднике српске нације
О српском језику Дубровника и Херцеговине, писао је и хрватски историчар Натко Нодило, један од ретких хрватских интелектуалаца који своје научно дело није ставио у службу великих сила. Није српску културу крао и приписивао је хрватском наслеђу. Своју доследност истини, доказао је и у свом делу:
Први љетописци и давна хисториографија дубровачка (Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 92. до 128), где је о језику у Дубровнику написао:
“У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик”.
Хрватска држава покушава све, да свој службени језик промовише као језик који се разликује од службеног језика у српским државама. Почела је борба и на катедрама филолошких факултета у свету. Хрвати се труде да се уместо српско-хрватског изучава хрватски језик и радо би прихватили да се тамо предаје и српски језик (кобајаги друкчији од „хрватског“). Но, тешко је подмитити људе верне науци. Они знају да је језик којим се говори у Београду и Загребу један, исти. У објашњењу тога, најјаснији је био Пер Јакобсон, линвиста из Данске. У интервјуу “Политици”, 13. јануара 2000, рекао је, између осталог:
“Једног дана ће, можда, моћи да се говори о српском и хрватском језику, али то је још много далеко. То зависи од тога колико ће кајкавски дијалекат да утиче на хрватски стандардни језик”.
Професор Јакобсон нас враћа на почетак приче. Треба му веровати да хрватског језика у службеној употреби неће бити, ако се не буде користио кајкавски језик. Овај којим сада говоре у Хрватској је српски језик. А то је оно ради чега смо и почели ову расправу – хрватски треба сачувати, да не би делио судбину око 6000 светских језика, који су, по свему судећи, осуђени на умирање. Хрватски не мора да буде у таквој групи – и ради културног наслеђа и ради око милионипо људи, који још увек, бар у оквиру породице, говоре њиме.
ХРВАТСКА ПРИСВАЈА И ДЕЛА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА,
А СРПСКЕ ПИСЦЕ РЕГИСТРУЈЕ КАО ХРВАТСКЕ
Очигледно је да савети професора Јакобсона, о враћању одбаченог хрватског језика у службену и књижевну употребу, неће бити прихваћени у Загребу. Иако би његова стручна оцена о одбаченом хрватском језику требало да дигне на ноге државнике и интелектуалце у Хрватској и Србији, на њу се они неће ни осврнути. У клими таквог немара за хрватски језик – који ишчезава и у клими немара за српски језик – којем су дата три нова имена: хрватско, бошњачко и црногорско, хрватски државници и хрватске култруно-просветне установе, ових година, настављају са разапињањем српског језика. С обзиром да су, без српског отпора, српски језик прогласили хрватским језиком, тако су и српско латинично писмо прогласили хрватским писмом. Ни хрватској крађи српског писма латинице се нису супротставили српски државници и српски интелектуалци (они званични интелектуалци). А то писмо је дело реформатора српског језика, Вука Стефановића Караџића. Слова у том латиничном писму су прилагођена гласовима српског, а не хрватског језика. Зато, Хрвати у Загорју не могу тачно изговарати неколико слова латиничног писма. Од осталих, не разликују „Ћ“ и „Ч“, па зато ословљавју прво „меким“, а друго „тврдим“. Хрватски лингвисти у 19. столећу су покушали створити латинично писмо за хрватски језик и то је, најуспешније, учинио Људевит Гај. Међутим, Хрвати су то своје писмо одбацили и узели су српску латиницу, што је била нормална последица чињенице – да су Хрвати, претходно, узели за службену и књижевну употребу српски језик. Били су приморани, да за тај службени српски језик у Хрватској узму и српско латинично писмо, прогласивши га „хрватском латиницом“.
Да поновимо:
1. Хрвати су прогласили српски језик хрватским – и Срби се томе нису супротставили и
2. Хрвати су прогласили српско латинично писмо хрватским – и Срби се томе нису супротставили.
Хрвати су, на миру, регистровали српски језик код УНЕСКО-а, као хрватски језик, а српско латинично писмо, као хрватско.
Срби се ни овом кораку хрватске државе нису супротставили. То је Хрвате охрабрило, да обавесте УНЕСКО и катедре славистике на светским универзитетима, да је у Србији у службеној употреби српски језик, а у Хрватској хрватски језик. Уз то су илустровали ову подвалу додатком – да Срби користе српско писмо (ћирилицу), а Хрвати корсте хрватско писмо (латиницу). Томе је следовало и хрватско „објашњење“, да су сва књижевна дела писана латиницом хрватска књижевна дела. То се, засада, не може оповрћи чињеницама, да су Срби, често, своја дела објављивала на латиници и да та њихова дела треба убрајати у српску књижевност. Не, то се не може учинити само зато што су аутори тих дела Срби – по националности. Не, јер и Румуни и Пољаци који објављују дела у Британији, на енглеском језику, уврштени су у енглеску књижевност. Тако ће и Срби који пишу на „хрватском језику“ и „хрватском латиницом“ бити сматрани хрватским књижевницима. Хрвати добро знају ова правила. Јер, најважније је, да је прихваћена подвала, да се у Хрватској користи хрватски, а не српски језик (тако је регистровано у свету), а да је хрватско писмо – латиница. Па, ко пише на том („хрватском“) језику и тим („хрватским“) писмом, свакако је хрватски књижевник! То је објашњање са хрватске стране и оно се не може једноставно побити, јер су такво гледиште подржавале (и подржавају) и српске културно-просветне установе и многи српски интелектуалци.
Да Хрвати нису сигурни у чврстину своје филолошке грађевине, не би се усудили, да српске народне песме из Републике Српске Крајине (ојкаче) региструју у УН, у УНЕСКО-у, као храватске народне пјесме, затраживши (и добивши) од УНЕСКО-а финансијску помоћ – да би се оне, као део светске културне баштине, сачувале. Ни на ову хрватску крађу српске баштине нису реаговале државне и култруно-просветне установе Републике Србије.
Везано за проглашавање српских књижевних дела хрватским, треба имати у виду, да Хрватска заокружује хрватизацију свега што је српско. Као и у најцрња времена европске историје из Другог светског рата, данас је у Хрватској основана „Хрватска православна црква“, а овај корак је уткан у стару аустријску и ватиканску намеру – да се православни Срби прогласе „православним Хрватима“. Ни на овај стари антисрпски план у Хрватској, још не реагују ни државни ни културно-просветни органи Републике Србије.
ДИПЛОМАТИЈА СРБИЈЕ И САНУ – МОРА ДА СЕ ОБРАТЕ УНЕСКО-у
Слика у вези са српским језиком и српском књижевношћу је застрашујућа. Замислимо само шта ће се десити (а то је већ увелико у току), кад и у БиХ и у Црној Гори почну пописи српских књижевних дела, која ће бити проглашена бошњачким и црногорским књижевним делима и сва буду (као несрпска) регистрована у књигама УНЕСКО-а, а ти спискови буду прихваћени, као истинити, на катедрама светских универзитета!
Пошто су српски државници и званични интелектуалци, два последња столећа, мирно посматрали (па и помагали) ову крађу српског језика, српског писма и српске културне баштине, време је да се тргну. Да почну разобличавање фалсификата у филологији и друштвеним наукама и да докажу да је српски језик службени у: Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији и да су сва дела писана на том језику део српске културне баштине. У том смислу, потребно је да све податке о хрватској, муслиманској и црногорској крађи српског језика и српске књижевности поднесу УНЕСКО-у у Њујорку. Српска академија наука и уметности и друге културно-просветне установе мора да затраже помоћ дипломатије Републике Србије и да се ти подаци доставе свим академијама, универзитетима и културно-просветним установама у свакој држави. Биће то и један важан корак у деколонизацији, који није обављен на српским земљама, које су толико дуго биле у ропству Турске, Угарске, Млетачке Републике, Аустрије и Аустроугарске. И свакако, колонијалне државе су планирале и обављале расрбљивање и од Срба су увелико створиле припаднике других нација: хрватске, македонске, бошњачке, црногорске, па и румунске, мађарске, немачке, италијанске, итд. Због тога, дипломатији Републике Србије остаје, да о свему овоме обавести и Комитет за деколонизацију Уједињених нација.
Нашим научним установама и државним органима остаје и обавеза, да у регистар угрожених светских језика укњижи и хрватски језик – ради његовог спасавања од ишчезнућа. Није тешко доказати да је и хрватски језик био у игри колонијалних сила – у циљу расрбљивања, па је, у 19. столећу, прозван само „кајаквским дијалектом“, или „кајкавским наречјем“ – само да се не би признало избацивање језика једног народа из службене и књижевне употребе. У овом случају, биће то корак деколонизације на тлу Хрватске – биће враћен у службену и књижевну употребу хрватски језик.
Београд, 17. 01. 2011.
