Природне и техничке науке у Кијевској Русији
Развој савремене науке се у нашој свести повезује са Западном Европом. Слично схватање у вези почетка средњовековља било би неправилно. Научне традиције грчких учењака јелинистичког раздобља преузели су од осмог века арапски учењаци, и арапске су земље током неколико столећа биле водеће у науци и медицини. Византија је служила као својеврстан посредник између Истока и Запада. Међутим, управо захваљујући непосредном додиру с арапским учењацима у Шпанији, јужној Италији и на Сицилији, наука и медицина су од дванаестог века почеле да се уистину развијају на Западу. Школа медицине у Салерну постала је крајем дванаестог и у тринаестом веку један од важних чинилаца попримања арапске учености на Западу, али је научни прогрес на Западу тек у четрнаестом и петнаестом веку стекао замах и високи темпо.
Пошто је Русија хришћанску цивилизацију примила из Византије и била у додиру с појединим источним земљама, може се помислити да је била у повољном положају за развој науке. У ствари, у руској средњовековној цивилизацији се ипак није обраћала посебна пажња на природне и примењене науке, већ на уметност и хуманитарне науке. Немамо сведочанства о томе да су у кијевском раздобљу Русије вршена нека систематска научна истраживања, и у староруским школама нису проучаване никакве науке осим елементарне математике. На словенски језик преведени су поједини застарели византијски приручници за космографију и природну историју, као што су “Хришћанска топографија” Козме Индикоплова и “Физиолог”, али изузев једног рада из математике, нису се појавила изворна руска научна истраживања или она барем нису сачувана. Међутим, Руси су били истанчани посматрачи природе и барем су појединци међу њима поседовали проницљив знатижељан ум, колико можемо судити по појединим опаскама у разним руским делима тог раздобља, као и по појединим техничким уређајима. Можемо додати да су наша сазнања о прогресу примењене науке у старој Русији непотпуна, пошто не постоји неки систематски опис техничких изума.
Почнимо од математике. У тренутку прихватања хришћанства, Руси су већ били упознати с коришћењем десетног система рачунања у границама 1-10.000, разломцима бинарног система, као и појединим осталим најпростијим разломцима попут 1/3, 1/5, 1/7 и њиховим даљим дељењем по бинарном систему.
Вероватно су до проналаска словенске азбуке за нумерацију коришћена грчка слова и знаци. Потом су замењени словенским словима. Рачунање је до дванаестог века стигло до 10.000.000.
Црква је била заинтересована за развој математичких истраживања за ускршња израчунавања што се морало чинити унапред. Хронолошка израчунавања зависила су од извесног познавања математике. У свом раду о хронолошким и ускршњим израчунавањима “Наука знања о бројевима свих година” (1134.г.) новгородски монах Кирик користио је петосложне разломке и дељење довео до јединице седмог реда, тј. до разломка 1/78125. По мишљењу В.В. Бабуњина, Кириково дело представља рано сведочанство типично руског правца у математичком истраживању које он назива “аритметичко-алгебарско”.
Познавање математике и нарочито основа геометрије било је важно за архитекте, али нам није познат ниједан руски рад по том питању из тог раздобља. Премда до нас није стигло ниједно руско истраживање из астрономије, астрономски подаци у руским летописима врло су тачни.
Сазнања о зоологији која су се могла стећи из “Физиолога” била су сасвим ненаучна; ипак су у Кијевској Русији била веома раширена практична сазнања о животињском свету, пошто је лов тада за знатан део руског народа представљао средство опстанка. Да су Руси добро познавали навике животиња и птица показују нам тачне опаске о животињама у “Поуци” Владимира Мономаха као и у “Слову о пуку Игореву”.
Ботаника се највероватније ограничавала проучавањем лековитих биљака које су користили како професионални лекари, тако и народни “видари”. То нас доводи до питања о староруској медицини. Ступањ медицине је у Кијевској Русији највероватније био виши од ступња знања у природним наукама. Као прво, из летописа нам је познато да су у Русији имали праксу сиријски и јерменски лекари. Сирија је улазила у сферу арапске науке, а јерменска медицина је такође била високо развијена. Као друго, може се претпоставити да је сваки добар лекар, Рус или странац, ширио медицинска знања, обучавајући своје помоћнике. Из “Руске Правде” нам је познато да је у случају наношења телесне повреде у тучи увредилац био дужан не само да исплати настрадалом надокнаду, него и да плати лекарске услуге. Очигледно је пракса обраћања лекару за помоћ била широко распрострањена, и број лекара мора да је био знатан. У појединим кнежевским указима и типицима спомињу се болнице које је отварала Црква. Мало тога је познато о медицинским знањима волхвова (магова код старих Словена) и видара. Изгледа да је такозвана народна медицина потоњих раздобља заснована на многим њиховим средствима и рецептима. Треба истаћи да волховање није било устројено само на предрасудама. У медицинској пракси волхвова било је такође елемената интуиције и здравог разума, поготово у коришћењу лековитих својстава биљака, масажа, врућих облога и тако даље.
Руски допринос географским сазнањима био је значајнији него код других научних области. Изгледа да су Руси током тог раздобља испољавали више занимања и склоности за проучавање историје и географије него за друге гране како хуманитарних тако и природних наука. Прва историја Русије “Повест минулих лета” - у извесном смислу није само историјско већ и географско истраживање.
Док је општи географски увод у “Повест” грађен на општеприхваћеним библијским и хришћанским појмовима, конкретни подаци о областима насељавања словенских племена запањујуће су тачни и откривају вештину састављача у тумачењу питања географије.
Значајно је што проналазимо изванредно тачне географске податке чак и у руским песничким делима тог раздобља, поготово у чувеном “Слову”. Колико су Руси схватали важност тачних сазнања у географским истраживањима сведочи то што је кнез Глеб 1068. г. измерио дубину Керченског мореуза.
Од руских путних бележака сачувана су два рада, и оба описују ходочашћа у Свету земљу. Први је “Ходочашће оца Данила Кијевскога” који је 1106-1107. г. посетио Јерусалим, а други припада Добрињи Новгородском који је ходочастио 1200-1201. г. Данило своје приповедање не почиње од Кијева, већ Константинопоља, што је за жаљење са становишта проучаваоца руске историје и географије. Прошао је кроз Мраморно море и мореуз Дарданели до острва Родоса, потом се кретао дуж обала Ликије према Кипру и Јафи и тако стигао до Јерусалима. У повратку су га код обала Ликије напали гусари, али се спасао, вратио у Константинопољ и потом у Русију.
Премда је у многим случајевима Данилов поход типичан за ходочасника, његов је опис у целини тачнији и поштенији. Када понавља туђе речи, он то каже. Тако пише: “Ако и написах нешто не знајући, нигде не лагах, зато што не описивах оно што сопственим очима не видех”. Поредећи приповедања Данила и Енглеза Сивулфа родом из Вустера (1102-1103.г.) Р. Бизли сматра да је Данилов опис “у целини потпунији, а такође тачнији и проницљивији”. Посебно је занимљив Данилов сусрет у Јерусалиму са царем Балдуином. Значајно је што путник не показује никакву омразу према “Латинима”, тј. римским католицима. С друге стране, приметно је његово ватрено руско родољубље; он тражи и добија дозволу цара Балдуина да код Гроба Господња запали свећу “у име све Руске Земље”. Добриња Новгородски је познатији под својим хришћанским именом Антоније. У његовим белешкама имамо, отворено говорећи, просто кратак опис константинопољских цркава и реликвија чуваних у њима. Оне међутим имају непроцењиву вредност за археолога пошто је Добриња у престоници Царства боравио четири године пре него што ће је освојити крсташи, тако да је био последњи путник који је видео Св. Софију и друге византијске цркве у свом њиховом сјају.
Сада ћемо се обратити староруским технологијама чије претресање открива значајан обим практичних знања у области примењене хемије и физике. Тако новгородске сребрнаре можемо сматрати врло квалификованим стручњацима свог посла. Вреди такође споменути да су руски мајстори за емајл у то време умели да постижу температуре од 1.000 до 1.200 степени Целзијуса. Новгородским вариоцима соли је несумњиво било познато начело концентрисаних раствора; они су такође знали како да променом температуре регулишу таложење соли. Занимање руских архитеката за примењену физику потврђује коришћење гласилница (резонатора или звучника) у новгородским и суздаљским храмовима. Као гласилници употребљавани су глинени ћупови узидавани у зидове грлићима унутар цркве. Начело је дабоме било познато још Витрувију.
Овде се незаобилазно мора истаћи да су Руси у то време такође били упознати с војном применом хемијске ватре, премда и у негативном смислу (као с елементом наоружања непријатеља). Тако је, на пример, флота кнеза Игора 941. г. уништена “грчком ватром”. Техничари из Хорезма су у дванаестом веку, позвани од Половаца, против Руса користили бацаче ватре. У том случају је главни саставни део ватре очито био азербејџански лигроин. Руси су по свој прилици од житеља Хорезма стекли представу о гигантским механичким бацачима стрела који су се на персијском звали чир-и-чахр, а руски шерешир. Аутор “Слова о пуку Игореву”, причајући о превласти Всеволода III над рјазанским кнежевима, каже да их је он користио као мноштво живих шереширских стрела. У морском наоружању кнезу Изјаславу II Кијевском приписује се проналазак нове врсте бојног брода коју је користио на Дњепру. Спољашњи изглед брода се у Кијевском летопису описује следећим речима: “Изјаслав вешто сагради чамце: веслачи се не виде, виде се само весла, зато што је на чамцу палуба. И ратници стајаху на палуби у оклопима и пуштаху стреле. И беху два кормилара, један на прамцу и један на крми, те могаху усмеравати чамац по жељи, без заокретања”. У Радзивиловском летопису постоји прилично схематски приказ таквог чамца. Премда је летопис написан у петнаестом веку, претпоставља се да је макар део минијатура у њему прекопиран из ранијих оригинала. У дотичном случају сликар се највероватније једноставно трудио да се држи описа у тексту; услед тога тешко да минијатуру можемо сматрати веродостојним приказом Изјаславовог брода. Од индустријских технологија у летопису се за годину 1195. спомиње машина за резање дрвета у Корсуњу (Кијевска земља) покретана енергијом воде водопада на реци Рос. Несумњиво да није постојала само у једном примерку. Продубљавање појединих река за побољшање пловног пута већ сам споменуо.
Не треба заборављати да су постојећи подаци само фрагментарни и не дају нам потпуну слику стварног развоја руске технике тог раздобља. Такву слику немогуће је стећи због помањкања материјала, поготово зато што су летописци били већином монаси и није их занимала техника.
