Свети Георгије – „Јегорије Храбри“ сматран је у држави Руској покровитељем и заштитником не само домаћих животиња него и звери, поготово вукова. Њих су понекад називали „псима“ светога Георгија.
Постоје разне легенде о свецу и вуковима. На пример, док је Јегорије једном јахао кроз шуму, у сусрет му је истрчао вук и зарио зубе у ногу његовог коња. Светац је копљем пробо вука, али рањена звер проговори људским гласом: „Зашто ме бијеш, кад ја хоћу да једем?“. Георгије му узврати: „Хоћеш ли да једеш, мене упитај. Ево узми тог коња, довољан ти је за два дана“. Од тада сваке године уочи празника Георгије обилази јашући поља и шуме, окупља дивље животиње на уговореном месту и издаје им налоге, одређујући свакоме плен за годину дана. Зато се у народу говорило:
„Шта је вуку у зубима – Јегорије му то даде“
„Лови вук своју кобну овчицу“
„Без Јурјевога налога ни сиви (вук) неће бити сит“
„Чак и сиви вук живи по закону: што Јегорије каже, тако ће и бити“
Ако би током циче зиме вуци почели прерано да нападају стоку, говорило се да их је „свети Јегорије распустио“. Сељаци су свеца, који њихову стоку препушта на милост и немилост, оправдавали тиме да Георгије предодређује зверима само животиње које човеку могу нашкодити. У Средњем Поволжју постојао је обичај који је сељацима омогућавао да препознају такву унапред осуђену животињу. Пре прве испаше, најстарији у породици би излазио на пашњак и викао: „Вуче, вуче, реци коју животињу бираш, на коју си од Јегорија налог добио?“. После тога би се вратио кући, ушао у тор и у мраку хватао прву овцу која му дође под руку. Сељаци су веровали да је управо то она унапред осуђена овца, па би је заклали, одсечену главу и ноге бацили у поље, а остало месо кували или пекли за себе, и њиме би почастили пастире.
У Орловској губернији се веровало да Јегорије даје „вуку на зубе“ само стоку оних људи који су заборавили да на Ђурђиц у цркви упале свећу пред иконом свеца. У Рјазанској губернији домаћице су за Ђурђиц месиле посебно пециво – „коње“, које су момци сакупљали из сваке куће. Пошто обиђу село, одлазили су у поље, где су га остављали уз речи: „Јегорије милостиви, не убијај нашу стоку нит је једи. Ево ти донесосмо коња!“.
