Последњих година Балканско полуострво је често извор светских новости. Што се тиче Русије, најчешће се извештава о редовним специјалним операцијама ,,Гаспрома'' о изградњи нових стотина и хиљада километара цеви. Али дешавају се и потпуно културни и хуманитарни пробоји.
Прошле недеље у српској престоници читаоцима ове пријатељске земље представљена су два романа Виктора Трифоновича Слипенчука, сталног сарадника часописа ,,АН''. Први роман је роман у стиху под називом ,,Џингис-кан''. Написан је још 1964. године, а први пут је објављен на нашим станицама. После чега је, како би раније рекли, почео победоносну поворку по земљама и континентима. Други роман под називом ,,Звездани спас'' написан је, како сам аутор каже, у стилу ,,синергетичког реализма''. Прича овог романа почиње у новом веку и у потпуности је испуњена савременим садржајем уз присуство елемената фантастике.
Књига је представљена српским читаоцима 7. новембра у Великој сали Удружења књижевника Србије. Да пређемо на тај догађај, али хајде пре да мало опишемо град у који продиру његова нервна влакна, и ону атмосферу у којој се у Србији издају књиге савремених руских писаца.
Релативно мали по руским стандардима, главни град Србије, Београд, налази се на скретници Дунава- главне европске водене артерије и реке Саве. Нешто већа обала на месту уливања подсећа на обалу Дњепра у Кијеву. Тишина и космички спокој. Не виде се речне барже и моторни бродови којих има исто тако много као и у Немачкој. Около главног рада су пасторална, уредно изорана бесконачна поља, виногради и фарме. Што би се на српском рекло: ,,Лепота!''
Београђани се до дан данас поносе чињеницом да су пружили уточиште хиљадама избеглица из бољшевичке Русије. Овде су радиле хиљаде руских предавача, професора, академика и архитеката. Осећали су се као код куће. 1920. године основана је Руска православна заједница. 1923. године издвојена је барака (бивша мртвачница) на Старом гробљу. Прво се појавила капела, а онда мањи храм Свете Тројице. Руске избеглице овде су поклањале прелепе иконе, које су заједно са шаком родне земље донели у туђину. Тако је храм пун благодати руских светиња. Иконостас је ручно насликао Михаил Путјанин. Већ од 1946. године храм је био предворје Московске патријаршије. Овде су се чувала знамења старих руских пукова, а и овде се налази гроб врховног команданта Беле армије Петра Врангела.
Нарочита благодат руске дијаспоре је велика светиња- чудотворна икона Мајке Божије ,,Знамење'', познатија као ,,Курско-Корена''.
За време НАТО бомбардовања 1999. године на храму су у потпуности били уништени кров и купола. Данас је све рестаурирано и одлично очувано, тако да храм може послужити као добар пример. Храм Свете Тројице обавезно је место које било који Рус мора да посети када дође у Србију. Храм је место на ком је сачуван запањујуће чист, продорни и прекрасни дух наше руске историје. Место на ком је усредсређена снага читавог покољења које је изгнано са родне груде. Велико хвала свим српским властима што су пазили ово место последњих десет година. За руског туристу изузетно интересантно биће да посети највећи православни храм на свету- храм Светог Саве. Овај храм почео се градити крајем XIX века, и то на месту где је 1594. године османски паша спалио мошти Светог Саве, првог српског архиепископа и јунака. Храм је пројектован по угледу на цркву Свете Софије у Цариграду, главну цркву Византијског царства. После пада Цариграда Турци су ову цркву претворили у џамију. Овај историјски монумент хришћанске вере Срби су обновили пре више од сто година. За три године храм је унутра био осликан белим италијанским мермером, зеленим мермером из Индије и црвеним из Шпаније. Чак и данас храм Светог Саве задивљује машту, а кад се заврши изградња постаће и ново светско чудо. Православно чудо.
Као и свугде, па тако и у Београду, велико се спаја са кошмарним. Поред беле величанствености храмова налазе се здања која су 1999. године бомбардовале америчке крилате ракете. И даље је нетакнута порушена зграда телевизије, где су вољом судбине погинули сарадници телевизије, некадашњи јединци својих родитеља. Стоји разрушена и зграда Министарства одбране.
Поред свега тога, српско руководство спава и види себе међу земљама-чланицама НАТО-а и чланицама ЕУ. Баш као што наша украјинска браћа из руководства земље, тако се и овде спремају да Немцима и Американцима дају остатке своје индустрије, земље и воље. Тако да пожурите - посетите Србију што пре! У Европи нећете тако брзо моћи да пронађете бољи укус белог вина, воћа и поврћа као што је то у Србији. Све ће се радити по сивим европским стандардима, уништено и неравноправно у ,,конкуретској'' борби.
Западна ,,шаргарепа'' овде се чини слађа, него што је у Русији. На жалост. Заправо нека мистична веза спаја Србе и Русе. Мало ко зна да је император Петар Први послао Србина, Саву Лукича Владиславича-Рагузинског у Кину, где је на реци Кјахти 1727. године потписао уговор о руско-кинеској граници, која се протеже на запад од реке Аргуњ. Овај уговор спремао је неколико година и њиме су обе стране признале постојеће границе. Касније је у граду Кјахт (Троицкосавск), који је постао упориште кинеско-руске трговине, живело више купаца-милионера, него у осталим деловима Руске империје.
Тужне су биле странице историје, које су настале као резултат узајамних свађа двојице комунистичких лидера - Јосифа Стаљина и Јосипа Броза Тита. Из српских школских уџбеника ишчезла је свака напомена о томе да за време Другог светског рата ниједан војник није ратовао на страни Хитлерове Немачке. Сличних земаља практично више нема. Можда Пољска?
У оваквој историјско-политичкој ,,чорби'' представљена су два романа руског писца Виктора Слипенчука. Најпознатији савремени српски песник и писац Зоран Костић превео је романе на српски језик. Према речима председника Удружења књижевника Србије Радомира Андрића, преведени роман у стиховима ,,Џингис-кан'' већ живи у Србији напоредо са стиховима Пушкина, Љермонтова, Блока, Пастернака и Бродског. Зоран Костић приметио је да га је рад на стихованом роману привукао тиме што је аутор приказао не само сложеног владара, него и суштину његовог номадског народа. Кан је схватио да је потера за бесмртношћу узалудна и недостижна.
Почасни гост, академик Српске академије наука и уметности Матија Бећковић, изразио је искрено дивљење у вези са тим како је преводилац, господин Костић реализовао најтежи поетични ритам романа у стиховима- ,,српски десетарац''.
Само речи хвале за предивног српског песника. Амбасадор РФ у Србији, Александар Чепурин, подсетио је да је пре појављивања књиге Виктора Слипенчука у Србији омиљен био Јесењин.
Потребно је рећи да се у овдашњим књижарама на видљивим местима поново налазе издата дела руских аутора. Међу њима је дело ,,Мајстор и Маргарита'' М.Булгакова. ,,Звездани спас'' В.Слипенчука у потпуности може да буде конкуренција Булгаковом делу. Али за разлику од мистике Булкагова, Слипенчук одражава савремене правце научне фантастике. Код господин Слипенчука фантастика се спаја са реалношћу. Јунаци романа имају надљудске особине-индиго и уједињује се како би спасили свет.
Као закључак Виктор Трифонович Слипенчук се веома топло одазвао свима, захвалио се онима који су омогућили појављивање његове књиге српским читаоцима. Међу њима је власник издавачке куће ,,Трећи миленијум'' Хаџи Драган Антић. Посебна улога у пишчевом животу припада његовој изванредној супрузи, Галини Михајловној, која је прва прочитала његово дело. Улога припада и његовом сину Михаилу и снаји Ани. Њих двоје су недавно поклонили писцу двоје унучади. Значи да се живот наставља! А где је живот, тамо је и стваралаштво.
Преузето са сајта:
http://argumenti.ru/culture/n414/298122
