“Мекдоналдс” је инструмент за мерење вредности долара на националној територији. А долар је средство паразитирања на валути других земаља.
Познато је да су антиамеричка расположења врло распрострањена не само у нашој земљи, него и у ситој Европи, на арапском Истоку, у Кини, Индији, у Јужној и Латинској Америци. Најмасовније протестне демонстрације уочи рата у Ираку преко милион и по учесника одржане су у Мексику, најближем суседу Сједињених Држава.
Поставља се питање зашто толико много људи читаве земљине кугле мрзи Америку и жели јој пропаст? Одговор је једноставан благостање Сједињених Држава се крајем двадесетог и почетком двадесет првог века углавном гради не на рачун сопственог рада, већ на рачун пљачкања других народа планете. А то се другим народима не свиђа.
Американци су се 1971. године одрекли златне подлоге своје националне валуте и почели да надувавају долар. Курс долара, преувеличан приликом замене, омогућава Американцима извлачење додатне добити у свакој спољнотрговинској операцији. Земље “златне милијарде”, најближе савезнице САД, имају релативан паритет с Америком у курсевима својих валута те практично не пате. Насупрот томе, земље трећег света имају све веће потешкоће због политике финансијског неоколонијализма.
Традиционална подела на пролетере и буржуја који присваја вишак вредности произведен њиховим радом, данас се унеколико променила. Док су у праскозорје капитализма и пролетер и буржуј живели у истој националној држави и експлоатација је вршена унутар њених граница, она је у савременом свету постала транснационална. Појавиле су се државе сасвим настањене буржоазијом, независно од тога какав формалан статус има њен грађанин: крупни поседник, менаџер, радник или незапослени. И појавиле су се државе сасвим настањене пролетерима, такође независно од њиховог формалног статуса: било да је то крупни менаџер иностране фирме, власник ресторана, хотела, послуга у њему или радник. У прву групу држава спадају земље чији житељи чине тзв. “златну милијарду”. У другу пак све остале. Степен експлоатације одређен је ступњем увлачења земаља-пролетера у међународну трговину са земљама-буржујима, у првом реду Америком. Што је већи постотак такве трговине у БНП, тим се већој експлоатацији подвргавају земље-пролетери.
Механизам такве експлоатације функционише кроз вештачки повећане курсеве валута развијених земаља у односу на валуте земаља-давалаца. Једноставно речено, високи курс долара омогућава да се у Америку увози и њено становништво троши мноштво јефтиних роба, услуга, ресурса, мозгова и руку, а да се роба произведена у САД продаје троструко скупље за јефтине локалне валуте. Сем тога, трговински дефицит САД износио је априла 2004. године 40 милијарди долара, тј. сваки Американац месечно троши роба произведених у другим деловима света у вредности 150 долара, не дајући за то никакав еквивалент. Према томе, од просечног личног дохотка просечног Американца у висини 1.500 долара 10% чине средства покрадена од других нација, 30% нечасно зарађено услед нееквивалентне размене у трговини, док је 60% добијено за сопствени рад на опреми чију су вредност опет платили други.
Увлачење других држава у круг учесника “трговине без граница” доприноси повећању броја земаља-жртава и даљем процвату земаља-вампира. Благостање развијених земаља, углавном САД, достигло је крајњи домет свог пораста у задатим (сада постојећим) условима. Да би се и даље повећавао стандард Американаца, њихова влада мора или да још више јача долар, тј. повећава експлоатацију земаља већ увучених у трговину, или да при истом девизном курсу повећа број учесника трговине на рачун новајлија. У случају пада зеленог папирића што је благо већ започето, овај други пут је једини који може иоле очувати потрошњу на потребној разини. У супротном прети социјална експлозија која може разнети најамбициознију империју Земље.
Није тешко претпоставити да ситуација са претерано повећаним курсевима валута земаља “златне милијарде” и Главне валуте планете, долара САД, није настала случајно већ циљано. Сједињене Државе су заинтересоване за то да једне земље држе у релативно привилегованим условима, а да друге насупрот томе подвргавају притиску и исцрпљивању. У случају пак да долар чак сасвим буде заобиђен у робној размени, као у званичној трговини Ирака у доба Хусеина, САД су принуђене да прибегавају војним методама да би земљу вратиле у зону долара. Политичка ситуација се повремено мења, и понека држава пристаје да прихвати диктат САД, па тада Америка незнатно мења девизни курс у корист новог сателита. Друге земље, обрнуто, почињу да воде изазивајуће самосталну политику, и онда САД притежу шрафове девизног курса.
Међутим, јавља се питање како то Сједињене Државе сазнају какав је где реални девизни курс, да ли је већ довољно попустљивости овој или оној земљи или треба још девалвирати/јачати локалну домородачку валуту? У ту сврху у преко сто тридесет земаља постоји унификовани систем ресторана “Мекдоналдс”. Реална цена Биг Мека, свугде произведеног по истоветном рецепту, израчунава се на основу реалних трошкова: цене меса, брашна, радне снаге, струје, закупа земље, тј. најважнијих натуралних показатеља. Тако цена Биг Мека у разним земљама показује колико је локална валута потцењена/прецењена у односу на долар.
Угледни часопис The Economist је чак сачинио специјални “Индекс Биг Мека” који показује праву вредност валута у разним земљама света (http://www.wdi.ru/print.php?art=3439245). Из тих података се види да највећу корист од светске трговине има Израел који унеколико опељешује чак и саму Америку; Јапан и Европа су отприлике у паритетном односу, док су остале земље подвргнуте нееквивалентној размени, тј. пљачки. Полазећи од “Индекса Биг Мека” праведна цена долара данас у Русији износи око петнаест рубаља, о чему је много година заредом говорио шеф Централне банке РФ Виктор Герашченко. Сергеј Глазјев чак уопште сматра да долар има реално пуњење само у висини четири цента.
Непознато је знају ли многобројни антиглобалисти за улогу коју ресторани “Мекдоналдс” играју у светском финансијском неоколонијалном систему, или су они свој објекат напада одабрали интуитивно. Јасно је једно антиамериканизам лежи на реалним економским основама, а мере против “Мекдоналдса” могу имати сасвим конкретан учинак. Ликвидиравши ту мрежу бифеа, могли бисмо лишити Сједињене Државе инструмента мерења вредности долара на нашој територији. Много је згодније борити се са ослепљеним пљачкашем, а када се неоколонијални систем сруши, наша земља ће опет моћи да обнови независност изгубљену 1991. године.
Проблем је у томе што се опсежна акција истискивања свих “мекдоналдса” са руског тржишта може остварити само “одозго”, уз помоћ економских и административних механизама власти. То превазилази моћи сваке друштвене организације узалудни су покушаји подстицања обичних Руса да добровољно престану да користе услуге америчког “фастфуда” апеловањем на њихову националну свест.
Истовремено, највиша администрација има на располагању мноштво најразличитијих средстава да угуши хамбургерски бизнис или у најмању руку да му отежа толико да сам кроз извесно време отегне папке. Засад су намере руских власти, за чије представнике спровођење својих овлашћења већином представља врсту приватног предузетништва, очито усмерене на другу страну.
