Комен Бећировић, писац и публициста, вишедеценијски борац у Француској за истину о српском народу
Нико никад у Црној Гори се није одрицао српства, него је, напротив, њиме живио и њиме се поносио, као што о томе свједочи сва историја, култура, поезија и уопште књижевност настала на тлу Црне Горе
Вишеструка национална делатност Комнена Бећировића, српског интелектуалца у Француској, траје деценијама. Он је настојао да упозна француску јавност са највећим вредностима српске културе као што су наши манастири, и наша средњовековна уметност, наша древна историја. Из Француске је покретао акције у одбрану тих вредности кад су биле угрожене, као у случају Ловћена, Мораче, Студенице, наших храмова на Косову и Метохиоји. Водио је и борбу за истину о српском народу који се распадом Југославије оптужен за сва зла и прикован на стуб срама, био на удару НАТО. Укључио је у те битке и знамените људе, као Андре Малроа у борби за Ловћен, Франца Вебера - за Морачу и Студеницу и косовске храмове, Пјер Мари Галоа... Више од пола века живи, како каже, ван завичајне епске Мораче, винувши се у свет 1960. преко књижевности коју је студирао у Београду. Ношен амбицијом, тежњом за нечим вишим, након друговања у црногорским планинама са класицима прошлости, ступиоje у везу са живим класицима, као што су били Андре Малро, Франсоа Моријак, Жан-Пол Сартр, Луј Арагон, Жак Превер и други, и водио са њима разговоре који су навелико објављивани у Француској,по свету и у ондашњој СФРЈ. Успешан новинар, писац и публициста, Комен Бећировић говори о српском националном питању, Космету, о Његошу, кулутри,историји и о себи.
Живећи у Француској, подстакнут приликама у земљи, окренуо самсе националним вриједностима 70-их , посебно откад се једна од тих највиших вриједности, Његошева задужбина на Ловћену, нашла на удару комунистичког режима, што сам доживио као удар на свој идентитет, на нашу историју и културу. Био је то подмукли удар на Његоша, на његово дјело, чији је Ловћен, онакав каквим су га обликовале геологија и теологија, природа и Његошев геније, саставни дио. Пред најавом таквог непочинства, нијесам могао да останем равнодушан. Ријешио сам да зазвоним на узбуну, и заинтересујем свјетску јавност за судбину Ловћена, ризикујући да тиме западнем у немилост режима, што се и десило. Убрзо се прича о Његошу са његовим ликом и ликом његовог храма, нашла на страницама највећих свјетских листова, као што су Интернејшенел Хералд Трибјун, Фигаро, Монд, Коријере дела Сера, Трибин де Женев, Франкфуртер Алгемајне Цајтунг, Ди Прессе, В Сандеј Тајмс, Лос Ангелес Тајмс, Тајмс оф Индија, Асахи Шимбун... В Успио сам да се огласе и неколико знаменитих људи Француске, као Андре Малро, писац, ратник, државник, односно министар Културе током читаве Де Голове владавине, Жан Касу, писац и пјесник, Габријел Марсел, велики хришћански филозоф, Пјер Емануел, члан Француске Академије, пјесник Орфејевог гроба, чије је заузмање за Његошев гроб било утолико симболичније, кардинал Ежен Тисеран, пријатељ Срба из времена Другог свјетског рата кад је, једини великодостојник у Ватикану, жестоко осудио усташки геноцид над Србима. Париз је почетком 70-их година био свјетска престоница одбране Ловћена. Његошева судбина владара, владике и пјесника, јединствена у модерним временима, како је тонагласио Габријел Марсел у свом чланку у Фигару, дјеловала је у неку руку, као откровење. Уз то, његова љепота, његов рано прекраћени живот, Његошева жеља да почива на врху једне планине у храму који је подигао за живота, савршени склад храма и врха, предмет ходочашћа које је то мјесто постануло, све је то дјеловало као нештовеличанствено у што не треба дирати. Само су наши безаконици имали супротан став и хтјели по цијену најгорег насиља над природом, историјом и етиком, да остваре своју зликовачку замисао, што су и учинили упркос свеопштем противљењу. Али смо Ловћен јуначки бранили по оно Његошевој: „Славно мрите кад мријети морате”.
Наставили сте да се бавите националним темама. Колико је битно да у овим деликатним временима радимо на културној дипломатији као што ви радите?
Откривајући нашу културу, кроз религију као њено суштаство, хтио сам да тооткријем и другима, да имамо нешто веома вриједно, читаву вјечност иза себе у којој смо и даље, а не само оно о чему се тада стално причало и како су нас видјели на Западу:Титово не Стаљину, социјализам, самоуправљње, несврстаност, шест република, три вјере, двије азбуке, итд. Тако су настала Писма из српских светилишта, из Острога, Студенице, Хиландара, Сопоћана, Ћелија... објављених, углавном, у Монду. Уосталом, Писмо из Студенице је насловљено Вјечна Србија, La Serbie éternelle,наслов који довољно говори. Било је одушевљених реакција, а судите већ по томе што је било много Француза који су по тим текстовима походили неке од тих манастира. Острошки монаси су ми показивали исјечке из Монда. Али посебно сам био ганут, и најлепше награђен, када сам сазнао да је тада млади професор историје Жан-Пол Бес из Бордоа био подстакнут, прочитавши Писмо из Острога, изашло у Монду, новембра 1975, почевши и сам да пише о томе, да би се развио у значајног историчара награђиваног и од Француске Академије. Тако се може рећи да су његово дјело и његова мисија правог проповједника православља у Француској, започели у осијању Острошког Чудотворца. Постали В смо пријатељи за цио живот.
Тих година сам се бавио и Сољжењицином као пророком ослобођења од комунизма, назвавши у том смислу свој велики рад о њему, Сољжењицин Ослободилац, Soljénitsyne le Libérateur. А имао сам прилику да га сретнем В априла 1975.уиздавачкој кући В UMCA PRESS у Паризу, која је објавила Архипелаг гула. То је представљло свјетски догађај, алиje проузроковало протјеривање аутора из Совјетског Савеза.
Истовремено сте у Француској покренули кампању за одбрану Мораче и Студенице од потопа, којој сте дали међународни значај, позвавши једног од највећих еколога нашега доба, Франца Вебера.
Што се тиче Студенице и Мораче, нијесам могао дамирно гледам како се, пројектом брана и електрана у долинама двеју ријека, надвија смртна опасност над нашим великим светилиштима па сам ријешио да учиним што могу. Права је срећа што је др Франц Вебер за кога је мало рећи да је еколог, него и филозоф природе, кога сам упознао у његовој борби за спас Аполоновог светилишта у Делфима, одмах схватио значај природних и цивилизацијских добара Мораче и Студенице, које би нестале или биле смртно угрожене у случају остварења поменутих пројеката. Студеница и Морача су биле за Франца Вебера најбољи увод у српску баштину те се, након тога, бескрајно ангажовао за одбрану косовских храмова, и уопште, заштиту српског народа од НАТО и шиптарскога зла. Франц Вебер је један од витезова најновијег поглавља Косовске епопеје, која је агресијом НАТО, највеће војне силе, попримила планетарне, или још више, космичке размјере, имајући у виду да се галама на Србе дизала до небеса са којих су долазили смрт и разарања.
Током 90-их, у време драматичних збивања на бившем југословенском простору, ваше ангажовање у борби за одбрану српског народа од лажи и клевете, било је доследно и пожртвовано.
И свјетско зло удружено са злом домаћим, које се обрушило на нас, било је безгранично и незаустављиво. Уочи самих југословенских трагичних збивања, наслутивши куда ствари иду, упутио сам преко Монда, октобраВ 1999, апел, или тачније вапај, Правда за Србе, Justice pour les Serbes,који токомцијеле последње деценије па и касније, све до данас, није престао да се обистињава и буде актуелан с обзиром да се истрајава у антисрпској политици. Примјери не недостају, тако се Срби и даље сатанизују по питању Сребренице, врше се притисци и уцјене на Србију да се одрекне Косова и Метохије и да призна злочиначко НАТО недоношче као независну државу. Европа мирно препушта да се оконча геноцид над Србима у Хрватској, започет и спровођен под усташком влашћу током Другог свјетског рата... Наравно, како од тада једно зло није престајало да стиже друго, нијесам ни ја престајао да чиним што сам могао у опирању злу, о чему свједоче наслови неких мојих текстова изашлих у првој половини 90-их, као што су Искушење зла, Бродолом савјести, Запад и антисрспска граја, Косово као питање цивилизације... Чланци изашлиВ у дневнику Котидјен де Пари, пошто је Монд престао да ме објављује, будући да је мој позив За помирење, наравно између Срба и Хрвата, упућен преко тог листа, мајаВ 1991. папи Јовану-Павлу да дође у Југославију, сретне се са патријархом Павлом и смири хрватске братоубилачке демоне, изазвао прави урнебес у Монду од стране Хрвата у Француској. Урнебес какав, по признању једног од уредника, лист није доживио од времена рата у Вијетнаму. Монд В је добио преко 400 В протестних писама, не рачунајући телефонске позиве. Разумије се да папа, коме су слични позиви били, такође, упућени од стране двије, тада угледне личности, Ричарда Уеста и Роберта Каплана, преко Гардијана и Њујорк Тајмса, није ништа учинио да смири хрватске демоне. Нажалост, париски Котидјен је 1995, престао да излази па смо, пред потпуном медијском блокадом, нас неколико Срба и Француза на челу са Лујом Далмасом, основали мјесечник Балкан Инфо.
В Које бисте француске личности истакли као велике савезнике у борби против пошасти једноумља, како је и насловљен један од ваших текстова?
Самог Луја Далмаса, великог новинараи публицисту, познаваоца Југославије самим тим што је, на препоруку Сaртра, био први западни новинар који je за Франс Соар интервјусао Тита, након његовог раскида са Стаљином 1948.В Сем тога, он је и наш зет, будући да му је супруга Иванка родом из Тушиње, близу Дурмитора, ћерка Саве Микића, хероја са Солунског фронта, носиоца Легије Части. Уз нас је стала једна изузетна и знаменита личност, Пјер-Мари Галоа, ратник из Другог свјетског рата, из кога је изашао као генерал авијације, блиски сарадник Де Гола и, као такав, отац француске нуклеарне моћи, а посебно велики геополитолог и аналитичар свјетских збивања. Ступио сам у везу са њим, прочитавши његов чланак Абдикација Француске у Фигару септембра 1992, у коме је подвргао критици француску политику, која се сврстала на страну Хрвата и босанских муслимана, а против Срба, савезника из два свјетска рата. Као високо морална личност, он то није могао да прихвати, ни чињеницу да су Срби жртва опште неправде. Тада је имао 82 године и свих својих преосталих 18 година (преставио се 2010), остао нам је доследан и вјеран тако да је заиста био патријарх српске праведне ствари на Западу, како је с правом назван, у сваком случају, једна од његових савјести крајем XX и почетком XXI вијека. Да поменем међу нашим великим пријатељима и Пол-Мари де ла Горса, новинара и публицисту, Владимира Волкова, романсијера и есејисту, који, на жалост, нијесу више од овог свијета. Затим Патрика Бесона, писца и есејисту, аутора посланице Клеветницима Србије, те од прошлог љета, покојног Жака Вержеса, славног адвоката, који је добровољно заступао Слободана Милошевића у Хагу.В Посебно заслужује наше дивљење и поштовање Патрик Барио, љекар пуковник, који се, као учесник мировних снага у Крајини, увјерио на лицу мјеста о страдању српског народа, те се потом, отпуштен из војске, посветио свједочењу са неколико књига о страдањима у Босни и на Космету, примивши, баш у Дечанима, православље. Требало би много мјеста да набројим остале који су нам били вјерни у годинама кад је тешки медијски мрак у односу на Србе, прекривао град свјетлости на Сени.
Вишедеценијски рад посвећен српској агонији крунисали сте књигом Косовска трилогија- Trilogie kossovienne!
Први дио насловљен У души Косово,садржи моје чланке, интервјуе, полемике, испреплетене са наводима из Косовске епопеје или из дјела страних аутора који су писали о КиМ; други дио Косово апсолутног, посвећен је сакралној умјетности и Косовској епопеји, како су их видјели страни, понајвише француски аутори, историчари умјетности, односно, византолози и слависти, и трећи дио Косово на голготи, у коме, кроз мноштво историјских извора наших и страних, доносим историју те српске земље, односно како су је Шиптари запосјели по цијену најстрашнијих зулума у сјенци разних ропских режима, феудалног турског, фашистичког италијанско-немачког, комунистичког и мондијалистичког. Те књиге су доживјеле спектакуларне промоције на СорбониВ : бесједама, приказвањем филмова, читањем и појањем уз гусле стихова из Косовске епопеје. Било је то први пут, у осмовјековној историји тог светилишта европске културе, да се српске гусле у њему зачују, на што сам особито поносан!
Какав је однос званичних институција Србије према културним и националним посленицима у дијаспори?
Нажалост, никакав! На примјер, РТС, упркос, благовременом обавјештењу, није послао новинара да пропрати косовске вечери на Сорбони, а ни други наши медији нијесу то учинили, иако смо се као држава борили за КиМ! Али неке пријатељске екипе – канадска и француска, забиљежиле су те манифестације и преносиле је по свијету. Да није њих, било би као и да се нијесу ни десиле. Има и горе од тога, по доласку ДОС-овог режима на власт у Србији, октобра 2000, био сам запао у немилост до те мјере, да мени, нити мојим пријатељима, Србима и Французима, који смо се годинама борили за истину о српском народу, није био дозвољен приступ у Југословенски, односно касније, у Културни центар Србије. Шта више, како сам био именован за директора Културног центра, била је против мене покренута кампања од стране двоје новинара НИН-а, Радмиле Станковић и Србољуба Богдановића, како би на то мјесто дошла бивша стјурдеса ЈАТ-а Борка Божовић, власница галерије Хаос у Београду, што се и десило. Она је, као директорка Центра и министарка савјетница чемерног амбасадора Радомира Диклића Бацка, направила велику непријатност и скандал у Паризу, тако што нас је не само истјерала из Центра, него ставила у излог постере филма једног од најљућих српских злотвора, Бернара-Анри Левија, Србија нулта година у коме се сатанизовао Слободан Милошевић и сва кривица за НАТО интервенцију бачана на Србију. Иначе се прије тога, Бернар-Анри Леви, скраћено фамозни BHL, био се „прославио” својом подршком Алији Изетбеговићу и босанским муслиманима, и жестоким опадањем прекодринских Срба о чему свједочи и његов филм Босна. Слично је наставила Божовићкина наследницаБранка Богавац, учитељица и новинарка, острашћена Монтенегринка и обожаватељка српских душмана Исмаиља Кадареа и Бернара Кушнера, коју је поставио Вук Драшковић, као министар Спољних послова да води „српску културну ствар” у Паризу. Онда је, кад се Црна Гора 2006.одвојила од Србије, дошао је, такође, Вуков кадар, Живадин Митровић који је бојкотовао вече на Сорбони посвећено Косову марта2007. Требало је да за амбасадора Србије у Француску дође Душан Батаковић 2009. па да се са својим пријатељима, након скоро деценије изгнанства, вратим у Српски културни центар. Самим тим што је историчар који одлично познаје косметске прилике, учествовао је Батаковић са неколико угледних личности на промоцији моје књиге Косово на голготи, одржаној на Сорбони јуна 2009. Рекао бих да се српски порази, како у вријеме Милошевића, тако и након њега, објашњавају апсолутном недовољношћу дипломатско-медијскеакције на међународном плану. Сам Милошевић је ћутао, кад је требало говорити и тек кад се нашао у Хагу, стао је да говори снажно и убједљиво и на одличном енглеском, оно што је требало да чини док је био у Београду. Да наведем случај нама наклоњеног познатог америчког новинара Дејвида Бајднера из Њујорк Тајмса, који је неколико пута тражио интервју од Милошевића, али није га добио! Они што су после Милошевића дошли, нијесу се по добру показали. Мислећи да је довољно клањати се и удварати, западним моћницима да се задобије њихова милост, срозали су наш углед. Таква политика је велика заблуда.
Колико сте у могућности, у постојећим приликама, да се борите за очување наших највећих националних и културних вредности?
Будући на првој линији фронта, мени је, као и још неким Србима на Западу, што ће рећи на извору зла које је стало да узима замаха, било јасно куда иде свет, након пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза, дакле великог поремећаја глобалне равнотеже крајем 80-ти, почетком 90-их. Наједном се Запад нашао у власти демонских сила, у искушењу зла, другим ријечима да своју побједу у хладном рату на све начине искористи за сламање Русије и успоставу владавине свијетом. Као опит за то послужила је - Југославија гдје се приступило роварењу, распаљивањем антагонизама прошлости, проглашавањем једних, конкретно Хрвата, Словенаца, босанских муслимана и на крају косовских Шиптара за демократе и слободаре, невине жртве, а других, Срба за поробитеље, тлачитеље и зликовце. Настојао сам да укажем на то нашим закленицима демократије који су прихватали ту причу, стављајући, на примјер, све гријехове на Милошевића, занемарујући кобну улогу Туђмана и Изетбеговића, и тиме учествујући у навлачењу омразе од стране западне јавности на српски народ. Ту се истицао Вук Драшковић, па сам, рецимо, у Новостима,још 1993, указао на Драшковићеву погубну заблудјелост која, нажалост, још траје. Слично сам се, да наведем још један примјер, огласио у Дану након превратаизведеног у Београду 5.октобра 2000. од стране ДОС-a,гдје су ударну песницу представљали отпораши који су постали јаничари новог свјетског поретка изазивањем, послије Србије, такозваних обојених револуција у Грузији и Украјини, те стварањем хаоса у арапском свијету, званог арапско прољеће, иако се ради најцрњој арапској зими. Након звјерског уморства Гадафија од стране западних хуманиста 20 октобра 2011, неколико дана касније, приређен је у срцу Париза, на тргу Невиних, омаж Гадафију гдје сам учествовао. Како су западни хуманисти, после Србије и Либије, подвргли мучеништву и Сирију, то сам се и на ту тему огласио више пута у интервјима датим Иранском франкофонском радију, IRIB, у Техерану, доступним такође на глобалној мрежи. Видите, сада су у Украјини покушали сличан сцеранио, али...
В Истичете да је питање Ловћена било крајње важно за судбину Црне Горе и уопште, Српства. Објасните!
В Разарање ловћенског храма поновило се касније, новим разарањима безбројних српских храмова у Крајини, у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Борећи се за Ловћен Његошев, борио сам се за један велики свесрпски и цивилизацијски симбол, а борећи се за спас Мораче од потопа, то сам чинио да спасим свој завичај, своју постојбину са њеним великим природним и цивилизацијским добрима као што су кањони Мораче и њених притока, стари десетинама милиона година, исконско такозвано ендемско биље у њима јединствено на земљи, археолошка налазишта у пећинама тих кањона у којима су живјели преисторијски људи, за лавру Немањића, храм Успења Свете Богородице из XIII вијека, итд. В Потапањем долине В Мораче, била би потопљена и славна историја те области за коју је велики руски истраживач Јегор Коваљевски рекао да је права хомеровска поема. На обалама Мораче настала је Женидба Максима Црнојевића, једна од највећих поема свјетске књижевности, како је оцијенио пољски бард Адам Мицкијевич у чувеним предавањима на Колеж де Франс. Моје бављење Морачом уродило је са двије књиге, једна на француском - Угрожена вјечност Мораче(1997) и Одбрана Мораче од потопа (2002), велики зборник мојих радова и радова мојих сабораца из разних области, геологије, географије, историје, историје умјетности, литературе, новинарства... Мислим да сам успио да дам часни допринос самим тим што сам потапању Мораче дао међународни карактер, посебно заузимањем Франца Вебера за њен спас. Успјели смо да Морачи отворимо врата УНЕСКА, али актуелна власт у ЦГ оклијева да је кандидује за листу свјетске баштине, ваљда још снују о потопу. Пошто је италијанска компанија A2A, која власник Електро привреде Црне Горе, одустала да буде инвеститор градње брана и електрана на Морачи, било је ријечи да би посао могао да се да да Турцима, као што им се дала жељезара у Никшићу, а није дата нашем човјеку Даки Давидовићу, родољубу и значајном пословном човјеку са Голије, јер су Турци понудили бакшиш od 100 хиљада евра вишеВ ! Но, замислите да Турци потопе Морачу коју нијесу могли никад да поробе! Слично се инвеститорима из арапских петромонархија уступају добра на црногорском приморју, понекад и на рок од сто година, ономе ко да више па макар био и црни ћаво.В
Шта рећи за људе из културног и политичког миљеа у Црној Гори који се одричу својих корена, порекла?
В Све то што се дешава у Црној Гори је попримило видове проклетства. Нико никад у Црној Гори се није одрицао српства, него је, напротив, њиме живио и њиме се поносио, као што о томе свједочи сва историја, сва култура, сва поезија и уопште књижевност настала на тлу Црне Горе. Наш Морачанин, покојни Батрић Јовановић, направио је праву антологију српства Црне Горе на преко 400 страна под називом Црногорци о себи, изашлу 1986. Чак ни зеленашки покрет против уједињења Србије и Црне Горе, није порицао српство Црногораца, нити се њега одрицао. Двије усташке проклетиње Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, некад у служби фашизма, постали су перјанице, идеолози садашњег црногорства до те мјере да је народна пјесма Ој свијетла мајска зоро, фалсификована од стране Секуле Дрљевића, промовисана у садашњу црногорску химну. Ту црну буктињу антисрпства преузели су комунисти тако да је црногорска нација настала као производ двије тоталитарне пошасти, фашизма и комунизма, чији је симбол, управо, садашњи зиндан на Ловћену, да би наставила да се потврђује у окриљу треће тоталитарне пошасти мондијализма или евро-атлантизма.Та застрањност, изопаченост, изврнута психа се очитује (да наведем само неколика примјера) у оспоравању Његошу и осталим великанима Црне Горе њиховог српства, које су они славили и узносили до небеса;у стварању ругла од језика звани црногорски гдје се, између осталог, иде у бесомучну ијекавизацију гору од хрватске, а самим тим и одрицању од свог хиљадугодишњег природног нам писма ћирилице;у стварању вјерске секте зване црногорска православна црква коју нико не признаје;уВ сталном удовољавању муслиманима, Албанцима, те приморским Хрватима, В заривајући главу у пијесак пред оним што год они чине, а галамећи на Србе и В Србију (и најмањим поводом); у одвајању од Србије у вријеме кад је требало, напротив, учвршћивати међусобне везе пред авећу велике Албаније која се диже и пред опасним повратком Турске на Балкан;у признавању шиптарског Косова, зликовачке творевине НАТО као независне државе Косова, за које је Павле Ровински написао да је мрачне вјекове преживјело највише у свијести народа Црне Горе;у хрљењу у загрљај свјетског НАТО крвника, који је само у последњих 13 година водио четири апокалиптична рата, предајући огњу и мачу читаве народе, Србе, Авганистанце, Ирачане, Либијце, а сада, преко разних терористичких хорди, Сиријце, па, ево и покушај дерстабилизације и сејања насиља у Украјини, што је само паклена увертира за уништење православне Русије у покушају успоставе свјетске владавине.
Приметно је да у вашем бављењу националним темама, знатно место заузима, управо, завичај. Шта је за вас завичај?
Вијечна љепота која живи у мени. Ти бескрајни видици са морачких страна и висова, врлети, шуме, јарка љета, раскошне јесени, сњеговите зиме, мирисна прољећа, исконски пој Мораче, силне муње и громови, потопске кише,плаветна или озвездана небеса... Сваког љета дођем око Видовдана. Кад боравим у Морачи, устајем са првим сунцем на врховима, гледам његов силазак низа стрмени и дочекујем његово рађање иза високих Градишта. Да сам живио у доба Ахенатона или Заратустре, вјероватно бих био жрец бога Сунца. А и Данте каже да ништа што постоји у читавом свијету, није достојно да буде примјер Бога, осим сунца. У том смислу моја побожна мајка Милена која није знала за Дантеа самим тим што није знала ни да пише ни чита, нити и за једног другог пјесника, осим за Његоша, управљала се по овој Дантевој мисли, обраћајући се излазећој звијезди небеској, овим ријечима:„Помози ми сунце на истоку”!
В За Влашиће сам знао још из дјетињства јер су нам за звијездом Даницом у Морачи служили, наравно кад је небо било ведро, као нека врста небеског часовника, пошто нијесмо имали другога. Кад помислим на све промјене кроз које сам прошао од мог морачког дјетињства до данас, чини ми се да сам отада проживио стољећа. Ту сеодвијала епопеја мојих предака Требјешана, убјеглих крајем XVIII вијека од турскога насиља из Херцеговине, у морачке врлети одакле су са другим ускоцима хајдуковали и војевали против вјековних душмана, а ови опет у два маха у четврт вијека, 1795. и 1820, војштили на Морачу, доживјевши грдне погибије па је остала ријеч:„ Заклели се Турци на погачу да не војште више на Морачу.” Мада су одржали ријеч, могло би још десити да је прекрше, пошто је, као што мало прије рекох, било предлога од стране неких црногорских главара да се Турци позову, као инвеститори електрана, да потопе Морачу, што би било далеко горе него да су успјели да је поробе. Глава мога предака Јездимира, званог Бећир, окапала је на зидинама града Оногошта, као што је глава његовог убице Фазли бега, окапала на коцу у Љевиштима.По ономе: ко се не освети, тај се не посвети!
