Тежак економски, друштвени и верски положај Срба у Аустрији изазвао је сеобу српског живља у Украјину. После пропасти Првог српског устанка, Карађорђе избегао у Аустрију, а потом у Русију
У Закарпартју, у средњем веку, српски деспоти имали су простране поседе. После осам векова, Срби се поново помињу у Бојкији. Било је то у време када је српски деспот Стефан Лазаревић од угарског краља Жигмонда добио поседе у Бојкији, чије се седиште налазило у Мукачеву, на западу данашње Украјине.
Тежак економски, друштвени и верски положај Срба у Аустрији изазвао је 1751-1763. године сеобу Срба и у Украјину. То је други велики талас исељавања Срба. Дакле, после распуштања Поморишке крајине, Срби из Угарске, непотребни Хабзбуршком царству, селили су се у Украјину “у масама”, које неки писци називају “избеглим избеглицама”, јер “шта су били у Угарској него бегунци од турске сабље, и шта ће бити у новој насеобини... него бегунци од аустријске ’правде’”.
Живот Срба у Украјини, у другој половини XVIII века је овако описан:
“Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили зељем, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити.” Зато није ни чудо што су Срби на тим просторима брзо асимилирани.
Тако се 1724. године на подручју Украјине доселило око хиљаду Срба. Формирана је Српска команда, која је 1727. године преформирана у Српски хусарски пук. После повратка из рата против Персије, пук је размештен између тврђава Тора и Линије, а српским војницима обезбеђена је земља за обраду. Граничари су преко Токија стигли у Кијев 10. октобра 1751. године.
Српски досељеници нису подизали сопствене школе, али су дизали цркве. Било их је тридесетак, а налазиле су се под јурисдикцијом Кијевске митрополије Руске православне цркве. Касније су биле прикључене Перејенославеноборипољској епархији.
Током 18. и 19. века, неколико десетина Срба учило је на Духовној академији у Кијеву, која је настала 1819. године. Највећи број српских слушалаца Кијевске академије, како тврди Лјубивоје Церовић, забележен је у периоду од 1722. до 1762. године, када је овде студирало 28 Срба из разних крајева. У мањем броју, студената Срба је било све до Првог светског рата. Најчешће су били стипендисти које је школовала Српска православна црква.
Најпознатији међу њима је био Јован Рајић, теолог и историчар, један од најобразованијих Срба у 18. веку, који су се школовали на Кијевској академији од 1735. године. Изучавао је аутентично историју православне цркве, неопходну Србима северно од Саве и Дунава. У време доласка Јована Рајића, Кијев је уживао глас другог Јерусалима. За време његових студија, на Академији су учила још два Србина: монаси Јосиф и Исаија, које је 1754. године генерал Јован Хорват ангажовао као учитеље и свештенике у Новој Сербији. Рајић се после тринаест година средњошколског и високошколског образовања вратио у Карловце.
Макарије Петровић, рођен 1734. у Темишвару, представљао је значајно име у православној теологији. Живојин Жујовић, рођен 1834. био је први пропагатор социјалистичке мисли у Србији, другом половином 19. века. Светолик Ранковић, рођен у Моштаници 1863. био је професор Богословије у Београду. Нјегов реализам у књижевности тежио је истини о животу и човеку, са акцентом на психолошким истраживањима. Међу делима најпознатији му је роман “Горски цар”.
И у оснивању и у првим годинама рада Харковског универзитета, почетком 19. века, Срби су имали запажену улогу, посебно као наставници.
Анастасије Стојковић је био најпознатији међу Србима на Харковском универзитету. Рођен 1773. године у Руми, завршио је студије физике у Гетингену, стекавши докторат из филозофије. Написао је капитално тротомо дело “Физика”, за које је добио високу оцену и на предлог руског цара примљен је за професора на Универзитет у Харкову. Већ 1805. године постао је декан Одсека физичо-математичких наука, а 1807. године и ректор Харковског универзитета. Теодор Филиповић, рођен је 1778. у Руми, био је такође професор Универзитета у Харкову. Предавао је римско право.
После пропасти српског устанка 1813. године, многи виђенији устаници напустили су Србију. Вожд Карађорђе је, са делом вођства устанка, избегао у манастир Фенек.
Вожд Карађорђе Петровић је са породицом и у пратњи око две стотине избеглих српских устаничких породица напустио Аустрију и почетком 1815. године дошао у Санкт Петербург. На пријем код руског цара Александра И Романова чекао је пуних девет месеци. Када га је примио, руски цар га је произвео у чин генерал-мајора, одликовао Орденом Александра Невског и доделио му пензију. Међутим, није му дозволио да се врати у Србију, што је Карађорђе очекивао. Упутио га је у Хотин, на реци Дњестру, у данашњој Украјини.
Руски двор је био уверен да ће на тај начин успети да са Карађорђем насели бројне избегле српске устанике са породицама у област Трансдњестровља, где би била организована Војна граница према Турској, као што је учињено пре шест деценија на подручјима Дњепра и Дона, односно у Новој Сербији и Славјано-Сербији.
.jpg)
Украјински град Хотин у историји је познат по многим биткама, које су хришћанске војске водиле против Турака. Овде се победом над Турцима прославио Српски хусарски пук, којим је командовао Петар Текелија. У Руском царству град је остао до 1918. године, да би до 1940. био у Румунији. Од 1940, као део Бесарабије, прикључен је СССР-у, у саставу Украјине. Хотин се данас налази у Украјини.
ПЛАНОВИ УСТАНИКА
У Хотину, далеко од завичаја, Карађорђе и његови сарадници проводили су дане, желећи да се врате у Србију и поново подигну устанак против Турака. У овом граду, једном од центара панхеленистичког покрета, ступају у контакте са припадницима Хетерије, који су се припремали за дизање општенародног устанка на Балканском полуострву, који би тамошње народе ослободио од вековног турског ропства.
Остајући при ставу да је Карађорђе Петровић најпогоднија личност да покрене српски народ на устанак, вођство Хетерије организовало је његов повратак у Србију. Тако је 1817. године из Хотина Карађорђе прешао у Јаши, главни град Молдавије. На тло родне груде Карађорђе је ступио 1817. године, четири године после пропасти устанка.
После Карађорђа у Хотину је остала његова супруга Јелена са децом. Пошто је одбила да се са Србима пресели у Новомиргород у некадашњој Новој Сербији, изгубила је Карађорђеву пензију. На дозволу да се врати у Србију чекала је све до 1831. године.
