«Козак се увек сматрао слободним човеком, али је схватање слободе у православном козаштву имало дубоко хришћански смисао: она се није доживљавала као сведозвољеност или као «терам по свом», већ као добровољно и самопожртвовано потчињавање козачкој дисциплини, служење Богу, отаџбини и Христовој Цркви, - истакао је Његова Светост патријарх Кирил у свом говору на V Међународном конгресу козака.
«Посебно бих желео да нагласим: истакнуту црту козака представља управо његов унутрашњи свет, то нису панталоне с опшивима и ципеле од бокса, нису сабље и кратки бичеви, нису неки други спољашњи атрибути, о којима сам данас већ говорио после Литургије, већ је то прави хришћански поглед на свет, хришћанско схватање своје дужности и служења.
Вера је основа козачког живота. Ако је нема, ако козак не води црквени живот у потпуности, ако не учествује у Тајнама, у свакодневној молитви, ако не живи хришћански, овај човек је само премаскиран, он носи козачку одећу, али у души остаје далек од тога да се може назвати козаком. Козаштво треба да буде авангарда православне војске, и свест о тако великој одговорности треба да вам даје снаге и храбрости да достојно вршите своју тешку службу.
Ако се процес препорода козаштва упореди с растом неког дрвета, овде добри напори државе, сликовито говорећи, одређују темпо раста коренског система.Међутим, овај систем ће поседовати чврстину захваљујући процесима исхране. Корење не храни дрво само по себи – оно упија корисне материје и преноси их, зато дрво живи и развија се. У нашем случају, ако се козаци стално налазе у јединству с Црквом, они усвајају ове корисне елементе, без којих ће се дрво козачког живота осушити и неће бити ни за шта... Понављам: Православље је начин живота козака, и другачије не може бити.»
Са руског Марина Тодић
