28. октобра Украјина је обележила годишњицу ослобођења од фашистичког окупатора. Пре 71 годину Црвена армија је привела крају Источно-Карпатску операцију и тако ставила тачку на крваве дане окупације.
Тог празничног дана председник Петар Порошенко није био у земљи, зато се сународницима обратио кратком честитком у писаној форми. У многим градовима Украјине одржани су меморијални скупови, али посебног славља није било.
И то је разумљиво: страшну цену, плаћену милионима изгубљених живота, уништених и спаљених градова, Кијев је заменио за пароле „Слава Украјини“ и неонацистичке поворке са бакљама. Следбеници Бандере и Шухевича вратили су се у Врховну Раду у новом обличју, уништавајући чак и сећање на Велики Отаџбински рат, сејући ново крвопролиће и нове несреће. Украјинска власт је подвиг совјетског војника продала јевтино, за само 30 америчких сребрњака.
У свом обраћању сународницима, Петар Алексејевич је написао да поштује сећање на погинуле, да се клања војницима –ослободиоцима и свима који су дали свој допринос победи. Лепе речи, али о чему се заправо ради?
15. маја 2015. г. председник Украјине Петар Порошенко је потписао два закона: “О обележавању победе над нацизмом у Другом светском рату 1939-1945“ и „О правном статусу и сећању на борце за независност Украјине у ХХ веку“. Два подла документа која су истовремено изједначила бандите Организације украјинских националиста (ОУН) и Украјинске побуњеничке армије (УПА) са совјетским војницима-ослободиоцима. То није све: у документима је уклоњен из украјинског језика термин “Велики Отаџбински рат“ и замењен обезличеним европским „Други светски рат“. 8. мај је постао „Дан сећања и помирења“, а свети празник 9. Мај – „Дан победе над нацизмом у Другом светском рату“. Шта то значи? Тражење речи погодних за превођење на језике Европе у коју Украјина тако хрли? Нипошто. То је нож у леђа свима онима који су по речима тог истог Порошенка „дали свој допринос победи“.
Закон о статусу подржала је Врховна Рада, потврдивши безакоње гласовима готово свих народних посланика. Тада је посланик Радикалне партије, Јуриј Романович Шухевич, аутор идеје о „украјинској Украјини од Тисе до Кавказа“ и настављач дела свога оца, команданта УПА, изјавио да се „закон односи на све оне који су учествовали у ослобођењу Украјине, како до Првог светског рата, тако и касније“.
Један мали, готово неприметан детаљ: тим документима признаје се „факт агресије совјетске Русије против Украјине“. Ако се замислимо над тим детаљем, онда речи председника: „Ми се поносимо хероизмом, снагом духа и храброшћу наших ветерана који су у тим бурним годинама ослободили од окупатора родну земљу и многе европске државе“, звуче веома двосмислено.
Петар Алексејевич се пожалио да сада, “после седам деценија од завршетка најкрупнијег војног конфликта у историји човечанства, Украјинци са оружјем у рукама штите суверенитет и територијалну целовитост не само своје државе, већ и мир свих европских народа“. Његове речи подржао је и председник Врховне Раде Владимир Гројсман који је изразио своје уверење да ће власт Украјине у најскорије време установити празник ослобођења од руског окупатора.
Тешко је поверовати да Владимир Борисович не зна колико је његових сународника са неукрајинским презименом, као што је и његово, погинуло од руку бандеровског борбеног крила ОУН.
После свега, треба ли да се чудимо речима премијер-министра Украјине, Арсенија Јацењука, који је поред споменика Вечне Славе у Кијеву изјавио „да ће доћи дан када ће се украјинска војска вратити на источну границу Украјине и када ће се потпуно обновити територијална целовитост украјинске државе. Доњецк, Луганск и Крим биће враћени Украјини, јер су то делови украјинске државе“.
А на Донбасу празник је обележен свечано. У градовима ДНР на митинге је изашло на хиљаде људи, а на грудима ветерана, истинских бранилаца отаџбине, поносно су сијале заслужене награде.
У свом обраћању, председник Републике Александар Владимирович Захарченко је рекао: “ Наш рат је заправо наставак Великог Отаџбинског рата. Не знам за шта се боре Американци на украјинској земљи, али ми се на својој земљи боримо за потпуно ослобођење од потомака и последњих присташа нацистичке заразе! Клице те заразе остале су после Великог Отаџбинског рата на украјинској земљи и сада, храњене похлепним и беспринципијелним политичарима-олигарсима, поново су оживеле. Наш задатак и наша одговорност пред дедовима и прадедовима је да искоренимо заувек тај коров. И ми ћемо то урадити“.
Богу хвала, не болују сви на украјинској земљи од „историјске амнезије“. Они који се сећају да је на територији УССР погинуло 3 милиона совјетских војника, да је више од 2 милиона одведено на принудни рад у Немачку, да је 700 градова и 20 хиљада села било сбрисано са лица земље – неће стати у исти ред са фашистима.
Наталија Пичурина
