Протојереј Олег Стењајев се сећа мисије за време Чеченске кампање
Протојереј Олег Стењајев је 1999-2000. године, за време Другог чеченског рата, неколико пута одлазио у Чеченију. Он говори о томе који је био циљ ових путовања и каква је мисија свештеника за време оваквих сукоба, зашто се освећује оружје и да ли се Христос може проповедати муслиманима и како.
Храм у селу Асиновска. Чеченија
– Оче, реците нам како сте се обрели у Чеченији за време војне кампање? Какве утиске сте стекли на овим путовањима?
– То је био службени пут. У току је био Други чеченски рат. И обратили су ми се новинари «Московског комсомолца» од којих је један говорио о свом одласку у Чеченску републику за време Првог чеченског рата и о томе како су се војници жалили да нема црквене духовне бриге о њима. Новинари су одлучили да истакну проблем недостатка духовне бриге о војницима. Рекли су да су спремни да ми помогну да одем у Чеченију и да разговарам с војницима. Прихватио сам овај предлог. Моје путовање је било усаглашено и с војним властима.
Са Чкаловског аеродрома смо прво кренули у Дагестан, а из Дагестана, хеликоптером и ноћу, у тишини и мраку, зато што су сва светла била искључена, прешли смо чеченску границу. Сместили смо се код Гудермаса, али смо обилазили и друга места, имали смо сусрете с војницима. Држао сам предавања. Пре сваког предавања су ми официри одговорни за васпитни рад скретали пажњу на то да део војника исповеда ислам – то су били дечаци из Татарстана и Башкирије. И ја бих на свом предавању обавезно наводио опаске за муслимане – о исламским законима ратовања по хадисама Ал-Бухарија како би могли да упореде то колико се адекватно наш противник придржава исламских традиција или их се уопште не придржава.
Такође сам имао прилике да разговарам с мештанима. Прво путовање је било информативно. Видео сам да људи имају проблема. Видео сам да мештани немају довољно топле одеће, а управо је почињала хладноћа. И кад сам се вратио у Москву одмах сам упутио позив преко радија «Радоњеж»: треба сакупити дечје топле ствари, а за одрасле су потребне плетене капе, шалови и рукавице да бисмо их однели у Чеченску републику. Тада се одазвало врло много људи.
Свој задатак смо видели у томе да помогнемо локалном становништву и војницима који су тамо служили војску – како би ова њихова служба била праћена духовним руковођењем. У условима рата људи могу постати тврдокорни, озлојеђени, могу упасти у некакво сатанско стање и важно је да добију духовну подршку.
Кад сам у Чеченију кренуо по други пут већ смо самостално дошли до ње минибусевима. Његова Светост патријарх Алексије II ми је дао благослов да служим на сваком месту где будем сматрао да је то потребно, зато што су на територији Чеченске републике скоро сви храмови били уништени осим храма у селу Асиновска. Патријарх је истакао да не треба да пружамо помоћ само становништву које говори руски, већ и мештанима, Чеченцима и да у току добротворних програма не треба да делимо људе на своје и на туђе, како то не би изгледало као рат између муслимана и хришћана.
Чарапе и капе с писмом војнику
Било је укупно пет путовања, ја сам учествовао у четири. Кретали со смо се преко прелаза «Кавказ», одмах смо ишли у село Асиновска, у православни храм. Онда – према Грозном кроз Самашкинску шуму и тамо смо већ на тргу делили помоћ коју смо донели локалном становништву – топле ствари. За војнике смо доносили концентровано млеко, плетене капе црне боје, које су у складу с униформом, рукавице... Деца из православне гимназије «Радоњеж» и других православних школа су написала «писмо војнику» и у сваку капу смо ставили по писмо. Садржај је био отприлике следећи: «Ја сам Николај. Имам 9 година. Идем у православну гимназију. Знам да обављате своју војну дужност далеко од вас. Молимо се за вас, бринемо се и желимо да буде мир тамо где сте ви.» Кад су војници проналазили ова писма у капама нису могли да задрже сузе. Да сте само то видели! Један је одмах почео да зашива писмо испод еполета. Упитао сам: «Зашто?» Рекао је: «То је боље од било ког панцира. Носићу га на десном рамену.»
Сад је Рус...
Био је један занимљив случај. Кад смо делили крстиће после предавања, а међу војницима је, као што сам већ рекао, било и муслимана, и они су почели да пружају руке. Збунио сам се и упитао: «Зар ви нисте муслимани?» - «Јесмо.» - «Шта ће вам крстићи?» И један од њих је одговорио: «Па и ми бранимо Русију.» Наврле су ми сузе на очи, толико је то било дирљиво.
– На какве потешкоће сте наилазили у Чеченији?
– Најтеже је било кад су нас зауставили њихови борци. Ишли смо кроз Самашкинску шуму. Падала је киша. Људи у маскирним униформама су зауставили наше возило. Било је тешко разабрати ко су: магла, киша. Стали смо. Видимо: брадати мушкарци! Отварају наше возило, питају: «Ко сте? Куда идете?» Нису схватили ко смо, зато што смо и ми с брадом. Имамо московске таблице и могли су да помисле да су дошла браћа, московски Чеченци. Кажем: «Московска патријаршија, возимо хуманитарну помоћ.»
Добро увек оставља траг у добром смислу ове речи. Као што је у Библији речено: «Баци хлеб свој поврх воде, јер ћеш га наћи после много времена» (Проп. 11: 1). Чеченија је мала, тамо су свако кретање кола и појединаца, у извесној мери бележиле, како наша тако и она страна. Један човек каже: «Знам их, то нису шверцери, све деле бесплатно.» Онда је главни, колико сам схватио, рекао: «Нека вас Алах благослови. Идите.» А ми не можемо да упалимо кола!
Неки су се удаљили од групе, други су пришли. Дошао је човек с митраљезом, веома тамнопут, скоро као црнац. А можа је био прљав од блата. Кажем возачу: «Треба што пре да одемо, неки зли прилазе, нису добронамерни као први... Бациће нас у јаму...» А Чеченци прилазе и питају: «Зашто не идете?» - «Имамо неки проблем са мотором...» И почели су да нам помажу да поправимо мотор. Ситуација је била занимљива.
Прилазили су, упирали у нас прстом, нешто су питали. Мислим: сад ће сигурно да нас баце у «зиндан» (јаму). И још мислим: да се не бих одмах смрзнуо треба мало да попијем. Кад смо кренули добили смо чутурицу с алкохолом. Налио сам себи мало, попио и некако сам се развеселио, постао сам топлији и храбрији. Прилазим им и питам: «А зашто хватате наше свештенике?» Знао сам да су до тада тројица свештеника нетрагом нестала. Кажу: «Не, попове не дирамо.» - «Како не дирате? Ево, овај и овај.» Кажу: «Нису то свештеници, то су падобранци.» - «Како падобранци?» Они: «То су чекисти.» - «А како утврђујете ко је падобранац, а ко није?» - «Ти ниси падобранац. Ти си дебео, пијан и дрзак – ти си прави руски поп. Овде те нико неће таћи. Ако те неко такне, Алах ће га казнити. А оне сам видео: у форми, набилдовани. Иди, нико ти неће учинити ништа нажао.» Тада сам се сетио познатих речи из Бибије: «јер се сила Моја у немоћи остварује» (2 Кор. 12: 9).
Погурали су наша кола и нормално смо стигли до Грозног где смо опет поделили топле ствари које смо донели.
– Оче, у то време је много свештеника било заробљено и убијено. Да ли сте се плашили за свој живот?
– Био сам у стању еуфорије. Као прво, било ми је јасно да је то достојна смрт, кад ниси на нечијој страни у рату, већ желиш да се бринеш и за једне, и за друге. Наша мисија је била мировног карактера. Патријарх нам је рекао да морамо свима да помажемо. А што се тиче страха од смрти... Сви ћемо једном умрети Чинило ми се да ће, ако се то деси сад, овде, у Чеченији, то бити достојан завршетак живота.
– Да ли сте били спремни да достојно дочекате смрт?
– У извесном смислу јесам. Овај осећај ме је грејао. Ситуација у рату се разликује од обичног живота. У рату један човек с другим може да се сретне неколико пута и сваки пут ће се поздравити, загрлиће се као да се нису видели дуго времена. Зашто? Зато што у обичном животу изађемо из куће, одемо до продавнице, вратимо се кући... То није неки догађај. А у рату је свако кретање догађај. Дошао си до неког места, нису те погодили, нису чак ни пуцали у тебе, а ако су пуцали, промашили су. Колико год пута да се сретну у току дана људи се свеједно топло и искрено поздрављају. На то сам обратио пажњу. Зато што људи почињу да сматрају једни друге драгоценима, и сваки тренутак проведен у рату је догађај. То је тренутак кад се још ниси растао од живота, он траје, значи, постоји нека брига за тебе.
Катихизација у борбеним условима. Чеченија
– Често имамо прилике да чујемо од неверујућих људи прекоре због тога што свештеници благосиљајући војну технику, оружје, самим тим дају благослов за убиство. И ви сте освећивали оружје. Реците нам шта можемо да одговоримо на ове прекоре?
– Да, обављали смо чин освећења оружја.
У Библији се свештеник директно позива да благосиља борбена дејства и чак се нуди текст евентуалне молитве.
Читамо: «И кад пођете да се побијете, нека приступи свештеник и проговори народу, и нека и каже: Слушај Израиљу! Ви полазите данас у бој на непријатеље своје, нека не трне срце ваше, не бојте се и не плашите се, нити се препадајте од њих. Јер Господ Бог ваш иде с вама и биће се за вас с непријатељима вашим да вас сачува» (5 Мојс. 20: 2-4).
Али кад освећујемо оружје то је акција ограничавања примене оружја, а не обрнуто. Они који нас прекоревају не узимају у обзир то да чин освећења претпоставља да се на оружје ставља одређена забрана. Освећено оружје се не сме примењивати против мирног становништва, против ненаоружаних људи. Против оних који се предају. А ако се ова ограничења не поштују то се граничи с богохуљењем.
Сваки пут сам после обављања чина освећења оружја објашњавао нашим војницима да освећено оружје ни у ком случају не смеју да примењивати у одређеним случајевима. Један ми је чак рекао: «Награбусили смо!» Зато што сад своје оружје није могао да примењује онако као што је можда желео.
Тако да освећење оружја пре свега представља ограничавање његове могуће примене. Јер свако религиозно дејство ограђује човека заповешћу која се не сме кршити. Мало је оних који обраћају пажњу на то.
Ова путовања су променила много тога у мом животу. Стекао сам пријатеље и међу самим Чеченцима од којих су неки касније долазили у Москву.
– Молимо вас да испричате још нешто о догађајима које сте запамтили, можда чак и о чудима.
– Свако право чудо оставља место за сумњу. Разлика између чуда и стварности је мала. Чудо је то што смо тамо преживели, зато што су се све време одвијала активна борбена дејства. Веома је важно да ми, хришћани, препознајемо чудо у свакодневном животу.
А тада су се у Чеченији одвијала интензивна борбена дејства. И прво су нам предложили да идемо у композицији неких војних колона, али смо то одлучно одбили, јер је наша мисија била упућена и једнима и другима, тако да смо се кретали потпуно самостално.
Желео бих да кажем нешто о нашој духовној бризи о војницима. Кад бисмо дошли у војну јединицу одржали бисмо заједнички разговор, затим смо прилично много времена посвећивали питањима и одговорима. А онда бисмо објавили: онај ко жели да да се исповеди може то да учини после сусрета, а с онима којима је потребно крштење додатно ћемо разговарати о Символу вере и сутрадан могу да дођу тамо и тамо у толико сати – биће обављена Тајна Крштења.
Дакле, у једној јединици смо најавили Крштење... Ујутру сам дошао у заказано време на заказано место, видим: војници долазе на крштење у паровима по двојица, као да један води другог. Нисам добро схватио, питао сам: «Зашто идете тако у паровима?» а војници ми кажу: «Па морамо имати кума!» Сетио сам се да на то нисам обратио пажњу. Тако је настало војно православно братство кад је кумић – онај ко је примао крштење – добијао кума.
– Колико људи сте крстили за време боравка у Чеченији?
– Крштења су обављана скоро свуда. Али су се учесници у програму бојали да намећу нашу веру мештанима. Можда је то био комплекс кривице према мештанима, јер сам видео у шта су претворени Грозни, други градови и села... То је жалостан призор.
Ову икону војници су спасили у борби из Грозног у пламену. Предали су је о.Науму у Тројице-Сергијевој Лаври
Али сам водио занимљиве разговоре с мештанима у самом Грозном. Један од официра ме је позвао да одем у нешто између кафане и кафића. У Грозном је тада било «зона по договору» у које су људи могли да дођу просто да нешто поједу. Рат је једна ствар, али пекаре раде, кафићи раде. Треба некако живети.
– Како су вас дочекали мештани?
– Дакле, дошли смо на једно такво место. Чак и ако имам на себи јакну и чизме, свеједно носим крст на грудима. Практично је било немогуће носити подрасник, али сам га ипак облачио... А тамо је свуда било блато, разлокани путеви...
Долазимо у кафић, једемо, а преко пута нас седе мушкарци Чеченци. Миришу на маст за оружје, а кожа на рукама је толико упије да се не може обрисати – остају црне мрље. И тако они седе преко пута нас. Миришу и на барут – већ сам добро распознавао ове мирисе. Одједном сам одлучио да поразговарам са супротном страном. Питам човека који седи преко пута мене: «Како се зовете?» Он: «Шта те брига?» - и то агресивно. Ја: «Реците како. Могу да вам објасним шта значи ваше име.» Каже: «Џебраил.» Други су одмах почели да ослушкују. Ради се о томе што се на Кавказу човеку име не даје случајно. Име је веома важна компонента у културном и верском животу кавкаских народа. Име се даје у част неког угледног претка, а не тек тако. То је врло озбиљно. Кажем му: «Џебраил (тј. Гаврило – О. С.) – није чак ни човек.» А поред њега седи Чеченац, тапше га по рамену и виче: «Па рекао сам ти да си магарац!» «Не, - кажем, - Џебраил је Божији анђео, арханђео, друго пророка, који се јавио Маријам и другим угоднцима Божијим...» И почео сам да причам колико сам могао. Одмах се појавило фантастично интересовње... За Кавкасца, а посебно за муслимана име је кључ од срца. Други ће одмах: «Ја се зовем Муса.» Причам: Муса је Божији пророк, препричавам неке значајне догађаје... После газда долази код нас и каже: «Нека објасни моје име.» Неугледан човек. «Ја се зовем Иса. Шта то значи?» И ја му већ потпуно мирно причам о Исусу Христу. То није била агресивна експанзија. То је била мисионарска стратегија. Правило понашања.
Крштење припадника другог народа
– Нису се крстили касније?
– Није се ни радило о томе. Имао сам могућност да сведочим своју веру. По могућству сам им наводио текстове који су им били познати, где је било речи о рођењу Исуса Христа, суре о породици Имрана... Где се о значају Писма говори у њиховим изворима. То је увек изазивало посебно интересовање. А кад сам једном напамет цитирао Куран на арапском то је оставило фантастичан утисак до те мере да је један чак и заплакао. Њима је изузетно стало до верских принципа.
Растали смо се као прави пријатељи. Газда је рекао: «Ништа не треба да платите.» За пут су ми дали лепињу и месо да имамо шта да поједемо. Видео сам да је дијалог могућ. Људи различите вере могу да разговарају ако се поштују. Нашли смо заједничке теме.
Постављао сам питања о исламским законима ратовања. Говорио сам: имате законе, веома је важно да их поштујете. Закони су на известан начин хумани. На пример, постоји принцип: «Што једеш ти, једе и твој заробљеник. Како се облачиш ти, облачи се и твој заробљеник. За време рата се не смеју убијати жене, не смеју се убијати деца.»
– Да ли је Мухамед одредио ове принципе за време својих ратних кампања?
– По предању исламске уме они потичу од Мухамеда. И кад тако разговараш с људима, они то разумеју. Све време сам се осећао као апостол Павле у паганском ареопагу. Сећате се како је он говорио: «Атињани! По свему видим да сте изузетно побожни...» (Дап. 17: 22). Сваки мисонар кад се нађе у другој етничкој и културној средини, у другој верској средини, треба да доживи свој ареопаг. У супротном случају боље је да се не бави мисионарењем. У том случају нека се бави нечим другим.
– Какво је било расположење момака пред почетак борбене операције? Да ли су долазили код вас на разговор, по благослов? Које речи сте бирали за момке пред битку? Јер тада је сваком било јасно: још само мало и неко од њих ће искусити смрт...
– У Чеченији није било линије фронта. То је био партизански рат: људи су просто ишли на дежурство, учествовали су у чишћењу. Није било тако да се једна армија сукоби с другом армијом на пољу. Сад се тако више не ратује. Зато је свако дежурство, сваки одлазак из војне јединице одговоран тренутак. Тамо су људи ценили сваки тренутак, за њих је све било догађај: што су остали живи, што у току дана ни у кога нису пуцали или су пуцали, али нису погодили. Све је био догађај. Адреналин је скакао и зато су сви били у стању благе еуфорије.
Крштење у Чеченији. Кум држи капсулу с водом
Схватио сам: у рату нема неверујућих, у рату су сви верујући. Крстили су се некрштени официри. Има фотографија: начелник војне јединице честита официру који се крстио Крстили су се војници, крстили су се и Руси – мештани.
– Зар није било никога ко би се отворено изјаснио против вас, против ваше проповеди, против ваих предавања?
– Не, није било.
– Шта сте осећали кад бисте испратили момке у бој, а касније се не врате сви?
– Ипак нисам тамо провео толико времена да неког испратим у бој, и да после не дочекам његов повратак. Ишли смо из једне војне јединице у другу. Наш задатак се састојао у томе да што већем броју наших војника пренесемо религиозне вести. Да обавимо потребне требе и да умиримо људе колико је то могуће.
Сећате се како су војници дошли код Јована Крститеља и како су га «питали... шта да раде? И рекао им је: никога не вређајте, немојте да клевећете и будите задовољни својом платом» (Лк. 3: 14). – Радило се о најамницима.
Трудили смо се да чинимо онако као што Библија налаже. Да дамо војницима благослов и поуку.
С протојерејем Олегом Стењајевом
разговарао је искушеник Никита Попов
