Била једном једна завесица. Још у фабрици су велика бела платна исекли на једнаке делове и порубили – тако су настале она и њене сестрице. Понадала се како то значи да ће остати заједно. А тек када је свака од њих застрла неки прозор на двема зградама-близнакињама између којих су низбрдо и узбрдо вечито бректали аутомобили и аутобуси, зврндали трамваји, жагорећи хитали људи – срећи није било краја.
Убрзо је схватила да је њен дом посебан: у њему је тек неколицина станара проводила ноћи. Сем тога, сви су били некако озбиљни, једнообразно одевени, и на посебан начин се међусобно поздрављали. Вероватно је и то имало неку своју сврху, али она на то није обраћала пажњу, занета својим: заклањала је станаре од сунца.
Тако су протицали дани, смењивала се годишња доба, а једину промену представљало је редовно купање: све сестрице би покупили и однели на прање, а потом онако свеже и мирисне поново качили. Тако је заклањала час неку жену и цвеће на прозорској дасци, час неког озбиљног, замишљеног човека. Жене су вечито нешто вредно куцале на машини, док су мушкарци листали неке папире или помно разматрали велике шарене слике на зиду, а сви они су нешто говорили у слушалице које су повремено звониле.
Сталожен, уједначен ток живота изненада је прекинут када су се неки осорни људи навадили да долазе у њен дом. Станари су после сваке посете бивали све забринутији. Није схватала шта се дешава, али то је није нарочито занимало, пошто очито није утицало на сврху њеног постојања. Једино је осећала како нешто тешко лебди у ваздуху.
А онда су једног дана станари нагло покупили ствари и отишли… То је било сасвим несхватљиво: са сестрицама је остала да беспотребно виси у пустој згради. Током дана и даље је с улице допирала иста бука, једино је њен дом зврјао празан. Са зебњом се питала шта то значи. Једне вечери зачула је некакво страшно завијање које је наговештавало ужас. А нешто касније и удаљену тутњаву. Ускоро је улицом у пуној брзини прошишало неколико црвених, плавих и белих возила с укљученим сиренама и ротационим светлима. Ништа јој није било јасно. Посматрала је збивања на улици, али никако није могла докучити шта све то значи.
Оно завијање је почело да се редовно понавља, а после њега би уследила тутњава, јурњава црвених, плавих и белих возила. Она и њена сестрица у пустој просторији биле су тако усамљене. А онда је једне ноћи после завијања, уместо удаљене тутњаве, нешто треснуло у њен дом! Стакла су попуцала, цигле се разлетеле, у облаку прашине ништа се није могло разабрати. Убрзо су иста она возила стигла и пред њен дом. Људи су почели да гасе пожар који је већ букнуо. А онда је поново треснуло! Настрадали су и они који су прискочили у помоћ! После те ноћи њен дом је освануо рањен, у гомили крша. Завијање и ноћна јурњава возила потрајали су још неко време, па је и то престало. Потом су око њеног дома подигли ограду, и живот се на улици иза ње одвијао исто као пре. А унутар ограде почела је да расте трава, никло је чак и дрвеће.
Свет се поцепао на два дела: свуда унаоколо људи су наставили по старом, само је унутар ограде све и даље било безљудно. Изјаловила се нада да ће се станари вратити у њен дом… Могла је само да ојађено посматра живот иза ограде. Једног дана бујица људи прошла је низ улицу уз претећу вику, а после се вратила уз радосну галаму. Потом се усталио неки нови обичај: на раскрсници се повремено појављивала шачица људи са натписима, али то нимало није реметило живот у околним зградама. Људи би постајали, неко време жагорили па одлазили. Такође, стално су нешто шарали на огради око њеног дома, али то би убрзо неки други људи помно премазали бојом. И то је све… Њен живот је изгубио сврху… Никоме више није била потребна… Дотрајавала је своје дане, беспомоћно ландарајући под ударима ветра, капима кише, поцрнела од издувних гасова.
Годинама су људи, пролазећи поред Генералштаба, гледали ту прљаву крпу – сведока јуначког доба борбе нашег народа против светског зла – како им маше, све док се једног дана њен напаћени живот није завршио на неком сметлишту. Ипак, једног дана ће зграда Генералштаба опет засјати старим сјајем и поново примити своје станаре. А неке друге завесице ће застрти његове прозоре. Зато ову причу посвећујем мојој Војсци чији препород ишчекујем.
