Борис Замцов, председник Удружења руских добровољаца који су се, раме уз раме са Србима, борили за слободу. Крст над Дрином и хумке палих Руса сведоче о нераскидивој вези двају народа
Спомен-соба Борис Замцов са сином Јуријем
Сина Јурија, лета 2015. године, испратио сам из Москве у спортски камп, а он ми се јавио телефоном са борбених положаја код Луганска. Мати је била љута, а ја сам се осећео превареним. Онда ми је испричао да су на положају до њега браћа добровољци из Србије, и љутња је прошла. Сетио сам се да сам Јурија, лето пре тога, водио у Босну, на места где сам и сам добровољно ратовао раме уз раме са својом православном браћом. Чудно је то када се у човеку измешају страх и понос - овако, за "Новости", збори Московљанин Борис Замцов, председник Удружења русих добровољаца који су ратовали у Босни деведесетих.
Замцов је новинар, заменик главног и одговорног уредника "Руског весника", који уређује чувени Олег Платонов. У РС и Београду са сином се нашао поводом обележавања 12. априла, Дана руских добровољаца у Српској. Овај датум за празник је изабран у знак сећања на бој над Вишеградом 1993. године, када је група од десеторице Руса на брду Заглавак зауставила изненадну муслиманску офанзиву и спасла Андрићев град. За шест сати борбе, од свитања до поднева, погинули су добровљци Констатнин Богословски, Владимир Сафонов и Дмитри Попов. Када је стигла помоћ српских снага, тада ангажованих на другим правцима ратишта, сви Руси су били рањени или ошамућени.
- У ноћи 11. на 12 априла 1993. године била је страшна олуја - сећа се Замцов. - Нас десеторица остали смо на брду не слутећи да нам се спрема бој. Ујутру се разведрило, зацвркутале су птице, али су затутњали и муслиманска артиљерија и минобацачи. Њихови први јуриши били су страшни. Знам да смо се поделили на три сектора гађања и одговарали свим што смо имали. Богословског и Сафонова убили су прве, јер им је положај био најистуренији. Попов је пао у рову до мене.
Влада Републике Српске ове године 12. април је прогласила празником. Претходно је на брду Град подигнут руски крст висок пет и по метара. Ове године на градском гробљу Мегдан осванула је и плоча са именима 37 Руса погинулих у РС 1992-1995. године.
Новинар из Русије сећа се првог доласка у Србију у лето 1992. У групи са 20 колега и интелектуалаца из Москве, огорчених на званичну политку Кремља према нашој земљи, стигли су на позив почившег Драгоша Калајића. Каже, у Вишеграду је у српској униформи срео двојицу момака из Русије и направио је причу о њима.
- Када су моје репортаже почеле да излазе у "Руском веснику", врло брзо зазвонио је телефон. Јавио ми се један од те двојице голобрадих Руса које сам нашао у граду у Босни и упитао ме: "Ово је лепо што сте написали, али да ли бисте хтели да перо замените 'калашњиковом'?"
Замцов се у Вишеграду 1993. године обрео у марту, у групи са још 29 момака из Русије, и њих седморица су остала да леже на гробљу у Вишеграду. Од око 2.000 добровољаца из братске земље, њих 37 је остало заувек у Босни.
- Био сам искрено потресен видевши како одржавате гробља наших пријатеља у РС - сведочи гост из Русије. - Када се будем вратио у Москву позваћу телефоном мајке ових палих јунака да им кажем да жртве њихове деце нису биле узалудне. Њихове породице данас добијају скромне али редовне пензије и део њих не може из финансијских разлога често да посећује гробље. Хвала братском српском народу што нас није заборавио. Крст над Дрином и хумке палих Руса сведоче да ћемо заувек бити браћа у невољи.
СУВИШНЕ РЕЧИ
Замцов коме су "речи занат" каже да речи разумевања између припадника наших двају народа и не требају.
- Познајемо једни друге - душом. Волим да дођем у Србију, јер је то као да стижем у "родину" које сам се пожелео. Већина Руса осећа исто. Оно што треба да знате је да су ордени Црвене армије после битке за Београд 1944. најцењенији у нашем народу. Јер ослобађајући Београд, ми смо се борили за своју браћу.
