1. Образложење учешћа друштвених организација у спољнополитичкој делатности
Позната фраза да је спољна политика одраз унутрашње политике може се формулисати другачије спољна политика је одраз унутрашњег духовног стања. По нашем мишљењу, таква дефиниција је тачна не само за велике и славне државе, већ и за појединце, па и за разне друштвене скупине. Могу се одгојити два основна типа људског понашања. У првом случају човек или извесна заједница ступају у односе са другим људима искључиво у циљу егоистичког задовољавања сопствених интереса. Такав тип понашања је људима добро познат и разумљив, пошто је био главни од самог почетка постојања човечанства у његовом садашњем виду. Насупрот томе, Христов долазак је човечанству показао сасвим другачији тип понашања који није заснован на жељи за задовољавањем страсти или рачунџијског интереса, већ на потреби за самоостваривањем у љубави и жртвеном служењу. Истина, треба истаћи да су људи исконски познавали тај тип понашања, о чему сведоче изванредни споменици древне књижевности који опевају љубав, братство и пријатељство. Но, управо је Христос начело жртвеног служења уздигао на ступањ неповредивог Божанског Закона на коме је утемељено устројство Васељене.
Наведени типови људског понашања заправо су универзалног карактера и односе се практично на све врсте људске делатности, а спољнополитичку поготово.
Потреба људских заједница за спољним односима јавља се с порастом материјалне потрошње. У том случају су спољни односи, природно, условљени искључиво интересом. Апостоли, ученици Христови, показали су сасвим другачији облик спољне делатности. Служећи Богу и свим људима, они су коренито променили саме основе живота човечанства, па и прилаз спољнополитичкој делатности. То је имало за резултат чак и појаву нове врсте дипломатије мисионарске која је обухватала не само ширење Речи Божје, него и подршку тесних братских односа са другим хришћанским Црквама и народима, њихову узајамну подршку, па чак и заједничку оружану борбу против непријатеља. Тај мисионарски прилаз најпотпуније је оличен у Византијској, а потом и Руској држави. У вези с тим можемо се присетити колико је благотворно утицала Византија на суседне словенске народе. Византија не само да није вршила геноцид над Словенима, него је у њима будила стваралачке снаге за сопствену државотворност, упоредо с тим ограничавајући негативан утицај на њих од стране земаља другачијег културно-историјског типа, па и оног западног. Тако је, на пример, из историје познато да је Византија, вршећи контролу над спољном трговином Русије спречавала ширење жестоких алкохолних пића на њеној територији. Насупрот томе, суседство са Немцима је довело до тога да Полабски Словени буду скоро потпуно уништени и да Чеси, Хрвати, Словенци вековима остану без државности.
Међутим, Руска држава је из мноштва разлога постепено губила разумевање основног оправдавајућег мотива свога постојања. Услед тога је у изузетно важном тренутку пораста националне самосвести словенских народа (средина и друга половина XIX века) који су се у то доба злопатили под турским и германским јармом, став Русије био више него немушт. Таква ситуација довела је до активирања здравих, родољубиво мислећих људи који се нису могли помирити с тим што Русија самовољно одустаје од остваривања своје основне мисије. То у суштини практично представља прво искуство широке делатности друштвених организација. И док су на Западу масовни друштвени покрети настајали да би исцењкали, изборили или преотели део државних овлашћења у корист неке друштвене скупине, што је на крају крајева слабило државу у целини, у Русији су прве масовне друштвене организације настале са сасвим супротним намерама да побуде државу на извршавање њених основних овлашћења, у циљу њеног још већег јачања. Истине ради, треба истаћи да словенски покрети из средине 19. века заправо представљају друго успешно искуство друштвеног покрета, док првим можемо сматрати друштвени покрет на челу са Мињином и Пожарским који је такође имао за циљ обнову и јачање Руске државе.
Разматрајући искуство деловања здравих родољубивих друштвених снага у предреволуцијској Русији можемо доћи до закључка да су оне у складу са својим унутрашњим духовним устројством заправо преузимале функције ослабљене Руске државе, поготово у одређеним правцима спољнополитичке делатности. Према томе, делатност таквих друштвених снага имала је изузетно важну духовну функцију, у извесном смислу оправдавајући постојање Русије пред Богом.
Настанак друштвених организација у сферама које су раније биле прерогатива државе представља дубоку знаковну појаву. Под утицајем негативне масе проблема искристалисали су се носиоци добре воље који су постали локомотиве у процесу организовања друштва одоздо. Та је ситуација карактеристична за друштво у условима када држава слаби и урања у хаос, независно од времена, било у прошлости или садашњости.
У специфичној сфери као што је спољна политика улога друштвених организација је изузетно велика и не сме се омаловажавати. Довољно је сетити се какве је негативне последице имала такозвана “народна дипломатија” крајем 1980-их и почетком 1990-их година у СССР, која је постала један од најважнијих чинилаца разарања совјетске државе. Извориште тих друштвених покрета није била добра воља западних држава, већ зла намера влада Европе и САД непријатељски настројених према СССР. У томе се испољава особеност феномена западних друштвених организација оне или уздрмавају државу, или спроводе њену вољу, али су ретко кад носиоци добре воље као такве.
Делатност руских друштвених организација није усмерена на разарање, већ на стваралаштво како у XIX веку тако и сада, на почетку XХI века. То се у спољној политици испољава као тежња ка јачању изгубљене сродности и братства словенских и православних народа, у првом реду оних који су улазили у састав Византијског царства.
2. Историјски осврт
Друштвене организације су 60-их година XIX века не само почеле да озбиљно утичу на политички живот у земљи, него и да играју самосталну спољнополитичку улогу. Ради се о Словенским комитетима. Те су организације биле изузетно јаке и саме себи довољне. Биле су независне од државних структура у финансијском и организационом погледу, а притом су и саме знатно утицале на државну политику, појављујући се као самосталан спољнополитички субјекат са сопственим оружаним формацијама. То је јединствен случај чак и у светској пракси.
Прво Словенско друштво је основано 1858. године у Москви. Претходници и идејно-духовни надахњивачи су несумњиво били словенофили. Оно је првобитно стварано ради пружања помоћи бугарским студентима на школовању у Русији. Но, ускоро су словенски комитети почели да обављају мноштво функција које су раније биле у искључивој надлежности државе, док је притом сам покрет постајао све масовнији. Можемо без претеривања рећи да су у словенском покрету на овај или онај начин учествовале стотине хиљада људи. Словенски комитети су постојали практично у свим губернијским градовима Русије, а имали су и инострана одељења у Аустрији, Пруској и Француској. Вреди такође истаћи да је словенски покрет по свом устројству био покрет у пуном смислу речи. У покрету није било централног апарата, сваки словенски комитет је формално био сасвим самостална структура. Међутим, ако боље погледамо, ипак је очито испољавање јединствене воље у раду свих словенских организација. Највећи ауторитет међу комитетима имао је Московски Словенски добротворни комитет на чијем челу је био Аксаков. Словенски покрет је већ средином 1860-их година постао толико снажан да су његово деловање и ставови битно утицали на политику Русије, Србије и Црне Горе, као и на положај Словена у Турској, Аустрији и Пруској. У недрима словенских комитета прављени су војни и политички планови ослобођења и уређења словенских народа. О високој разини делатности у том правцу сведочи мисија пуковника Рајевског под покровитељством словенских комитета на Балкану крајем 1860-их година. Рајевски не само што је прикупљао важне војне информације за српску војну команду, него је и правио подробан план вођења борбених дејстава устаницима у Бугарској, јужној Србији и Босни, као и план реорганизације српских оружаних снага.
Словенски комитети врхунац развоја достижу током рата Србије и Црне Горе против Турске 1876. године. Подсетићемо да су као повод за рат послужили устанци Бугара и Срба унутар балканских граница Турске. Нема никакве сумње да су ти догађаји умногоме били надахнути несебичним радом словенских комитета. Уочи самог рата и током њега словенски комитети су у Србију послали преко 7.000 добровољаца, од којих су многи управо због ватрене жеље да се боре за слободу Словена напуштали војну службу у Русији. Сачувана документа сведоче да је прикупљање, отпремање и снабдевање добровољаца вршено разборито и организовано. На чело добровољаца стао је генерал Черњајев, херој освајања Ташкента. Срби су му сем тога препустили и командовање читавом српском армијом.
И поред неуспеха на фронту турске снаге су биле многоструко бројније од српско-руских и бугарских словенско-добровољачки покрет је своју мисију остварио. Словенски комитети су постали организациони центри у најтежем и најдраматичнијем тренутку борбе балканских Словена за ослобођење и својим активним деловањем приморали цара Александра II да изврши своју дужност устане у одбрану православних Словена. Тим су догађајима Србија и Црна Гора стекле потпуну независност, а Бугарској се после 600 година ропства отворио пут ка слободи. Словенски комитети су после руско-турског рата 1877-1878. године наставили да помажу словенским народима, а такође су према могућностима организовали помоћ породицама погинулих добровољаца. После ступања на престо цара Александра III дошло је до опадања словенског покрета. До тога је пре свега дошло зато што је Руска Држава поново почела да у потпуности спроводи Богом јој дату мисију.
Главни закључак који можемо извући из делатности словенских комитета састоји се у томе да родољубиве организације не само могу самостално решавати спољнополитичке задатке у условима самовољног одустајања или неспособности државних органа (као што је био случај крајем ХХ века током ратова у Хрватској, Босни, Косову и Македонији), већ су и дужне да се тиме активно и меродавно баве, пошто је то диктирано унутрашњим духовним смислом сваке православно-родољубиве организације у Русији.
На крају овог одељка желели бисмо да обратимо пажњу на чињеницу да ниједна либерална организација у Русији ни у XIX, ни у ХХ веку ни изблиза није достигла такву разину организованости и масовности какву је показао словенски покрет у XIX веку. Могуће је да је помањкање схватања унутрашњег оправдавајућег смисла друштвене делатности (који се састоји у идејама служења и испољавања добре воље) довело до слома наследника словенских комитета црностотинашког покрета, а заједно с њим и погибељи Руског царства.
3. Савремено стање
Прелазећи на савремено стање у области спољних односа православно-родољубивих друштава потребно је истаћи да се у последње време словенски свет суочио са мноштвом искушења, како унутрашњег тако и спољног карактера. Упоредо са мноштвом унутрашњих проблема јако су се заоштриле противречности између словенских држава. Сложеност савремене ситуације условљена је такође и равнодушношћу Руске државе према сопственим и општесловенским проблемима. Но, и поред тих неповољних околности можемо рећи да ипак постоји тежња ка јединству међу словенским народима. У томе ни издалека последњу улогу игра очигледност схватања околности да је проблеме, како унутрашње тако и спољне, могуће решити само уз постојање тог јединства. Као пример се можемо сетити рата у Југославији и економских проблема Белорусије и Украјине. Такође је очито постојање духовно-идејног стремљења словенских народа ка Русији као средишту словенског света. У државним размерама се то пре свега испољило у Белорусији и Србији, а сем тога, у многим словенским државама постоје проруски оријентисане снаге.
Сви ти разлози и поготово слабост и немуштост Руске државе налажу друштвено-родољубивим организацијама, као и у 19. веку, посебну мисију у области спољнополитичке делатности. На том пољу се од почетка 1990-их година подвизавало неколико друштвених скупина. Међу њима као прву треба издвојити заједницу руских посленика културе чија је основна делатност била повезана с Фондом Словенске писмености и културе и Савезом писаца. Ти су људи у суштини прокрчили пут савременој родољубивој заједници у спољну политику, али уска друштвена усмереност деловања те скупине није довела до озбиљног развоја тог правца. Око 1993. године у спољнополитичку делатност ступају такозване системско-патриотске снаге, међу којима су посебну активност испољавале странке Жириновског, Бабурина и Конгрес Руских Општина. Један од вођа КРО Рогозин неколико пута је посетио Републику Српску, а потом, на дужности шефа спољнополитичког комитета Думе формирао друштвену спољнополитичку комисију где се често чуо изразито православни став.
Ни тај правац није се даље развио због недоследности, помањкања оријентације на широку подршку у словенским народима.
Јачање црквених структура довело је до самосталног изласка на спољну арену појединих руских епархија, манастира и парохија. И поред мноштва компликација током последњих 10 година, контакти поменутих субјеката довели су до пораста ауторитета Руског Православља у другим Православним земљама. Упоредо с тим правцем, од друге половине 1990-их година почиње да се развија неформална православна дипломатија која за разлику од западног аналога активно ствара изгубљене везе међу словенским, православним народима. Ма колико то парадоксално звучало, два су последња правца у незваничној дипломатији више учинила за зближавање словенских народа и пораст ауторитета Русије неголи читаво Руско Министарство Иностраних Послова. Тако је утицај руске православне јавости између осталог успорио обнављачке тенденције у Српској Цркви, и у догледној будућности ће, могуће, сасвим неутрализовати западни утицај на Српско Православље.
Нарочито бисмо желели да истакнемо добровољачки покрет рођен на пољима битке за Приднестровље 1992. године. За разлику од XIX века када су политички процеси у руском друштву претходили и јачали добровољачки покрет, савремени добровољачки покрет је не само дефинисао политичке процесе, већ их у извесној мери и покренуо па чак и оправдао. Добровољци-учесници рата у Србији формирали су 1997. године своју организацију, а 1999. године су заједно са представницима разних словенских народа потписали Успенску грамату на којој је требало да се заснива општесловенска добровољачка структура.
Трагедија братске Србије 1999. године је у трену пред читаву руску родољубиву заједницу поставила читав низ изузетно сложених задатака које су руски родољуби могли само заједничким снагама решити. Тих дана су се појавили организација “Света Русија” и лист “Српски Крст” са задатком не само пружања знатне подршке Србији, већ и обједињавања свих руских родољуба. Ти задаци нажалост нису остварени, премда је делатност организације “Света Русија” несумњиво имала велики позитиван утицај на развој спољнополитичке свести руских родољуба.
Од 2001. године је почео да се развија и омладински правац. Скупина руских студената је заједно са Србима који живе у расејању покренула мрежни часопис “Национални препород Русије” с одељком “Руско-српска служба новости”. Рад на том пројекту довео је до врло тесних контаката са српским родољубивим покретом “Образ”. Тај покрет је прилично јака организација која се гради на чисто православним и светосавским основама. Методе рада и ступањ организованости покрета “Образ” у светлу свеопште збрке свидели су се руским студентима и они су, посаветовавши се са Србима, одлучили да у Русији стварају аналог српске организације. Пошто су се Срби нашли на челу борбе против светског зла, не борећи се против њега само снагом речи већ и снагом оружја, не чуди што управо њихови облици организовања родољубивих снага стичу присталице не само у Русији него и читавом свету. Та је чињеница довела до потписивања Успенске Грамате и настанка покрета “Руски Образ”. Марта 2003. године је изашао први број часописа “Руски Образ”. Тренутно се сав рад тог покрета своди на издавање истоименог часописа.
Анализа ранијег и садашњег стања очито указује на потребу решавања двају проблема у области развоја спољнополитичке делатности родољубивих организација. Као прво, неопходно је тежити обједињавању већ постојећих спољних контаката родољуба у циљу делотворнијег рада и пораста ауторитета читаве руске родољубиве заједнице у очима наших пријатеља и непријатеља. У вези с тим треба приметити да у нама, на пример, у Србији пре свега гледају Русе, а тек потом чланове неке странке и организације. Као друго, треба јачати тенденцију прерастања појединих епизодних акција у области спољних односа у систематичнији и сређенији процес, такође ради бољег учинка. Очито је да се у вези с тим намеће идеја стварања извесног координационог органа, такорећи МИП (или Амбасадорске управе како се то негда у Русији звало) родољубиве заједнице који би с једне стране координисао деловање разних организација у области спољне политике, а са друге доприносио порасту квалитета и бројности у тој области. Наша идеја формирања Словенског Друштва представља један од корака у том правцу.
Идеја стварања Словенског Друштва није настала на празном месту. Она је, осим на славној историји Словенског Покрета из XIX века, заснована и на Руском Добровољачком Покрету на Балкану 1990-их година, делатности организације “Света Русија” и плодној сарадњи и узајамној помоћи Руско-Српског Братства у част Светих Новомученика Цара Николаја и Владике Николаја и Руског Збора града Москве и Московске области. Логика братских односа довела је до настанка, а сад и остваривања идеје обједињавања напора тих двеју организација.
Основни циљ настанка Словенског Друштва је обједињавање напора тих двеју споменутих организација у ствари развоја братских односа међу словенским православним народима, а такође придавање тој ствари ширег друштвеног значаја у оквиру мреже Руских зборова.
Делатност Словенског друштва претпоставља не само прости збир већ постојећих делатности и ресурса, него и спровођење самосталних мера искључиво у оквиру Словенског Друштва.
Планира се редовно одржавање отворених зборова Словенског Друштва где ће се осим размене информација представљати тематски реферати по питањима спољних односа. Намера је да се на тим седницама сачине нове основе спољнополитичке делатности Русије с тим да се предложе родољубивој заједници и државним органима. Словенско друштво намерава да предузима подухвате од великог друштвеног значаја за Русију, Православни и Словенски свет.
Словенско Друштво ће радити на отварању сличних организација у другим градовима Русије, а такође у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, Бугарској, Украјини и Белорусији.
