Уколико исправно схватам српски устав, ћирилица има сва права и зато ме је веома изненадило када је један српски издавач одбио да штампа моју књигу на ћирилици и предложио да то ипак буде латиница. То ме чуди и вређа због тога што је ћирилица и моје рођено писмо – каже за наш лист гошћа Београда, награђивана руска књижевница Марија Семјонова, позната по серијалима епске фантастике.
Њену тетралогију о Вукодаву штампала је „Лагуна”, а књиге „Валкира” и „Мач мртвих” Преводилачка радионица Росић и Српски сабор Двери.
– Знам да су Срби увек писали ћирилицом и зато ме ово превођење „испод жита” на латиницу наводи на чудне помисли зашто би то било тако. Да ли Русија мора да се одрекне ћирилице да би била део света или милијарда Кинеза треба да се одрекне свог писма. Следећи корак биће: заборавите сопствени матерњи језик и говорите енглески! На вашем Сајму књига готово нисам видела ћирилицу, нити на улици видим натписе исписане тим писмом – примећује наша саговорница, рођена у Санкт Петербургу.
Поред писања она се бави и превођењем те се тако и заинтересовала за епску фантастику. Преводила је, каже, Толкинове епигоне и видела да они не знају ни како је некада изгледало оружје, нити како се путовало, јахало... Када је пала гвоздена завеса, додаје, Русе је запљуснуо талас западне епске фантастике и руски аутори су пожелели да пишу по том западном моделу, али под псеудонимом, да би имали гаранцију да ће издавачи да их објаве.
– Било ми је криво јер и ми имамо сопствену, словенску грађу, а нико је не користи. Одлучила сам да то променим и оповргнем шему по којој на почетку књиге јунаку неко учини зло, да би он на крају, у двобоју победио свог непријатеља. Код мене се јунак, кога су као дечака продали у робље, већ у првом поглављу освети и доспева пред избор: или да се и даље свети читавом свету због тога или да не дозволи да се икоме другом догоди оно што се њему догодило – каже Семјонова.
Иако су данас њене књиге бестселери, а серијал о неустрашивом јунаку Вукодаву добио филмску адаптацију, њени почеци нису обећавали.
– Када је била 40-годишњица наше победе у Другом светском рату, што је за мене света ствар, написала сам причу о викинзима и назвала је „Шта је то победа”. Ни на крај памети ми није било да реч победа може да се примени само у једном сакралном смислу. Када је зборник 1985. доспео на одобрење у комитет Комунистичке партије, одговорили су да је прича добра, али да мора да се избаци. И да ништа моје не објављују више. Уместо да су ми рекли: „Будало, промени назив приче. Узми у обзир политички моменат.” Ипак, наставила сам да пишем. Мој тренер јахања је говорио: „Неко воли коња, а неко себе на коњу.” Било би пријатно видети своју књигу у књижарама, али за мене је било главно да пишем, а папир и оловку нису могли да ми одузму. Ускоро је дошла перестројка и 1989. изашла ми је прва књига која је чекала девет година.
Када јој се данас млади писци жале на издаваче који им кажу: „Ти си геније, али твој роман се не уклапа у серију коју имамо”, она одговори да је то добар изговор. А заправо, издавачи када виде бисер, од њега ће почети и нова серија, чак и нови жанр, сматра ова ауторка која је написала и научнопопуларну студију „Ми смо Словени!”.
Стално је, каже, слушала фразу да о Старим Словенима ништа није познато те је у библиотеци нашла књиге које су „једни научници писали за друге научнике и обичан човек из њих ништа не схвата или, читајући их, умире од досаде”. Искористила је ту грађу за романе и обичним језиком изнела тезе научника. Рецензије су јој написали академици и књига је ушла у наставни програм.
– Из те грађе издвојићу да за старословенског ковача ниједан метод обраде није био тајна. Он је заједно варио гвожђе и челик, а ко се разуме, може да оцени колико је то умеће, због различитих температура топљења. Такође, наши преци нису седели код куће, како мислимо, већ су путовали, трговали, дружили се. У Шведској је нађена наруквицa са скандинавском шаром, али израђена руском јувелирском техником. Неки викинг је продао наруквицу и руски ковач је поновио ту шару, а затим је она доспела у Шведску као сувенир из Русије. То је само кап у мору од занимљивости из наше прошлости.
Као ауторка и историјских романа, наша саговорница наглашава да је историјско памћење толико темељна ствар – исто као дисање.
– Човек без историјског сећања је као лептир који живи један дан. Онај који зна корене сопствене породице, у леђа му гледају преци, а из будућности га гледају потомци. И ниједне ни друге нема право да осрамоти. Ако је човек свега тога лишен, он гледа само свој трбух да нахрани, лети куда га ветар носи и ко год усхтедне, може да га поведе са собом. А ко ће још имати историјско сећање ако не Срби? Ако бисмо се и ми и ви одрекли сећања, одавно би нас згазили и збрисали са глобуса. Човек којем историјско сећање смета да спокојно пије пиво, на крају крајева, доспеће у концентрациони логор. Онај који неће да слуша о невољама из прошлости, призива нове несреће. Ко одмахује руком на пређашње победе, никада неће стећи нову славу.
http://www.politika.rs/
