Прича руског добровољца Александра Кравченка о команданту руских добровољаца у Српској Босни Александру Мухарјову, познатом и под ратним надимком Ас.
Ас – Александар Мухарјов је легендарни командант руских добровољаца у Српској Босни. Његова легендарност састоји се из неколико чинилаца. Он је био први успешан командант првог успешног руског добровољачког одреда на Балкану 90-их година. Одред којим је командовао по нумерацији и историји ни издалека није био први. Али о онима који су били пре њега и о њиховим командантима готово ништа се не зна.
Ас се показао као врло друштвен и отворен човек. Успело му је да нађе заједнички језик са Србима, и са командом и са обичним људима. Пошло му је за руком да у одреду створи врло борбену атмосферу и добровољце чврсто повеже у ваљану борбену јединицу.
После Аса било је и других изванредних команданата 2. РДО (Руског добровољачког одреда) и других одреда, али он је био први. Ас је у својству команданта добровољаца био представник последњег совјетског романтизма, заснованог на раним постсовјетским реалијама, а притом је био сасвим лишен цинизма.
Александар се родио у Сибиру, у Кемеровској области, чини се у граду Кисељовску. Тамо је одрастао и потом исто тамо у Сибиру, у северним областима радио као возач камиона. Да, још нешто врло важно – није служио у совјетској армији због некаквих здравствених проблема.
Крајем 1980-их и почетком 1990-их година наша земља је утонула у мочвару међунационалних оружаних сукоба. Све то је било и остаје трагедија наше земље. Истовремено су оружани сукоби призвали у живот нову, и истовремено свагда нашем народу својствену појаву – Руски Добровољачки Покрет. Александар Мухарјов је, ако се може тако рећи, био један од његових оснивача, и свакако у извесној мери његово оличење.
Прво добровољачко искуство стекао је у Јерменији. Није доспео у Нагорни Карабах, већ на границу између Јерменије и Азербејџана, где се такође водила борба. Ту се није дуго задржао, показало се да је менталитет тамошњег становништва исувише егзотичан.
Марта 1992. године започео је сукоб у Придњестровљу. Управо је Придњестровска земља постала колевка Руског Добровољачког Покрета. Мухарјов је тамо кренуо управо у марту. Тада није дуго тамо остао. Марта 1992. рат се још није пуном снагом распламсао, до тога је дошло у лето исте године. Александар Мухарјов је поново на фронту. Рат се без све шале распламсао. Тада је придњестровској војсци народне одбране и руским добровољцима пошло за руком да зауставе навалу непријатеља који је покушавао да сукоб заврши у своју корист. А рат је завршен крајем лета 1992. мировним напорима руских јединица на челу са генералом Лебедом.
После придњестровског рата многи добровољци, поготово млади, окупили су се у Москви. Борбено братство, настало на обалама Дњестра, држало је добровољце на окупу. Сем тога, у Москви се појавила могућност приватног запослења у обезбеђењу, што је доносило зараду.
У то време у Русији није било мирно – само што се распала јединствена замља, водила се озбиљна политичка борба, народ је сиромашио, стварале су се нове политичке структуре са сопственим наоружаним јединицама. Државна власт је слабила а корупција јачала.
Истовремено се у Југославији одигравала права трагедија грађанског рата. Земља се распала 1991. године. Рат је започео у Хрватској, потом је у пролеће 1992. експлодирала Босна и Херцеговина. Србија и Црна Гора доспеле су под међународне санкције које је подржало руководство јељциновске Русије.
Погледи многих руских добровољаца уперили су се на Балкан са ватреном жељом да помогну браћи Србима. Тих година био је популаран роман Валентина Пикуља „Част ми је“ (код нас преведеног: „Имам част“), који је живописно приповедао о незнаној вези између Руса и Срба. Та књига озбиљно је утицала на настанак руског добровољаштва у Југославији 90-их година.
Привлачност је била узајамна. Српске политичке снаге традиционално су почеле да траже подршку у Русији и пронашле је међу руским добровољцима. Један политички посленик – узгред, слабо познат – одлучио је да заједно са Србима створи неколико руских добровољачких одреда у источној Босни.
Први је настао у Требињу почетком септембра 1992. Други се планирао у Вишеграду.
Језгро вишеградског одреда формирано је у Москви. Та информација ширила се углавном преко козачких и родољубивих организација. Александар Мухарјов је некако доспео међу кандидате за одлазак у Југославију. То путовање врло се разликовало од одласка у Придњестровље или Абхазију, где се у то време такође распламсао рат. Југославија није била земља „оближњег иностранства“ (назив за бивше републике СССР-а) те је за путовање био потребан пасош. А биле су потребне и девизе – амерички долари или немачке марке. Није било једноставно зарадити за такво путовање. Сви ти проблеми решавани су уз помоћ организатора који су и одабирали кандидате.
Јарослав – организатор – својски се латио формирања руских одреда. Он је смислио назив, символику, елементе униформе, а такође је покушавао да из Москве утиче на кадрове и структуру одреда. Управо је Јарослав поставио Александра Мухарјова за командира Другог Руског Добровољачког Одреда. А то се десило овако. Јарослав је Александра скупа са другим добровољцима позвао у своју кућу. Ствар је у томе што је његова супруга, мршава жена са великим наочарима, завршила психологију и вероватно и радила као психолог. И такорећи је одлучено да се примени научна метода у избору командира 2. РДО. После неформалног дружења избор је пао на Александра Мухарјова. Тај избор многе је зачудио, па и самог Јарослава, пошто Мухарјов уопште није служио војску, а међу кандидатима су били чак и официри Совјетске Армије с искуством рата у Придњестровљу. Уз извесне ограде, сада сматрам да је избор био сасвим исправан. Узгред, управо је жена-психолог дала Мухарјову ратни надимак– Ас.
У Вишеград Ас са још двојицом добровољаца стиже првих дана новембра 1992. Са њим је у тој групи био и касније чувени Игор Стрелков-Гиркин. Још сасвим млад добровољац, који такође није служио војску, али већ са искуством рата у Придњестровљу. У то време у Вишеграду су била већ два добровољца, приспела неколико дана раније. Тако су првобитни састав одреда чинила њих петорица. И 5. новембра 1992. одред је имао први бој, који је представљао почетак дугог и славног борбеног пута.
Бој у рејону села Холијаци недалеко од Вишеграда значајан је из више разлога. Али, обратићу пажњу на информационо-идејне последице; пре свега – непријатељ се суочио са новом за њега појавом: руским добровољцима, смелим, младим, срчаним. На непријатеља је то оставило огроман утисак, близак паници. Срби су то пропратили у пресретнутим разговорима. Следствено томе, Срби су били, благо речено, усхићени учешћем руских добровољаца. Управо тада је зачета идеја да се број руских добровољаца удесетостручи, речју – нови руски добровољачки покрет као масовна појава зачет је тамо, у Вишеградским горама.
После прве борбе бројност одреда постепено је повећавана и крајем децембра 1992. достигла 25 бораца. Одред је подељен на минобацачку и јуришну групу. Ас је морао да се бави читавим мноштвом послова, економских и организационих.
Врло озбиљан међаш у историји одреда представљао је бој на Орловој гори 3. децембра 1992. Орлова гора налази се отприлике тамо где је смештено и село Холијаци у коме се водила борба 5. новембра. У борби 3. децембра одред је претрпео тешке ненадокнадиве губитке – погинуо је Андреј Нименко, тешко рањен Игор Казаковски. Ас је у том боју, по мом мишљењу, испољио најбоље људске и командирске особине. У условима фактичког слома, Ас је сачувао изванредну присебност и хладнокрвност. Игор Казаковски заправо дугује живот Асу, пошто би без његове одлучности и душевности Игор погинуо или био заробљен.
У другој половини децембра 1992. бројност одреда достигла је максимум. Приспело је много добро припремљених добровољаца. Морални дух био је висок. Одред је реорганизован – појавиле су се јуришна и минобацачка група, постојало је мало приручно складиште, нешто налик на штаб. Знатно је побољшано материјално обезбеђење.
Појавила се чак и застава одреда. Црно-жуто-бела, са натписом 2 РДО. Процват одреда посебно је повезан с успешном борбеном обуком. Управо тада је Ас стао на чело такозваног „Психичког јуриша“ (напада без отварања ватре) током првог заузимања горе Заглавак. Током другог заузимања горе на самом крају децембра 1992. године Ас је извео још један, најпознатији свој подвиг. У пориву јуриша заузео је противнички бункер.
У исто време Ас се успешно супротстављао интригама Михаила, добровољца из Петербурга који је, у жељи да заузме Асово место, уносио раздор у одред.
Нови добровољац Едуард Смирнов, мајор, ветеран рата у Авганистану, припадник ваздушно-десатних јединица, сместа је оценио Асове вредности као командира и није претендовао на командовање одредом.
У Вишеград је 1. јануара 1993. године приспео козачки одред. Ми, добровољци 2. РДО, међу којима је било много козака, с великом радошћу смо примили долазак великог одреда од 50 људи из Русије. Међутим, руководство козачког одреда се с опрезом и непријатељски понело према нама и нашем командиру. Почели су да избијају сукоби и неспоразуми.
Сетимо се овде и блиставог учешћа 2. РДО под командом Аса у ликвидацији непријатељских пробоја у рејону села Дринско и у околини града Рудо.
Током бојева за Рудо сплетке нездравог дела козачког одреда довеле су до тога да је 2. РДО био принуђен да напусти Вишеград и крене у дуги борбени пут по Српској Босни.
Међутим, Ас није кренуо с одредом, остао је у граду, предавши командовање Едуарду Смирнову. Највероватније се јако уморио од бремена одговорности за животе добровољаца. У то време је бринуо о Игору Казаковском, који се вратио из војне болнице на штакама и живео у опустелој касарни 2. РДО.
У то време Ас је по сопственој жељи учествовао у саставу српских јединица у низу операција. Понекад је узимао снајперску пушку и сам одлазио у планине према непријатељским положајима.
Крајем фебруара 1993. године у Вишеград је приспео други козачки одред, који је почео да се назива Други обједињени руски добровољачки одред (2. ОРДО). У њега је осим придошлих козака ушло неколико људи из првог козачког одреда, двојица добровољаца из 2. РДО и неколико нераспоређених добровољаца. Ас је у операцијама тог одреда учествовао као добровољац, ако тако може да се каже.
Средином марта 1993. године 2. ОРДО је у саставу веће српске тактичке групе упућен у рејон горе Заглавак. Задатак је био не само да заузму гору него и да се утврде на њој.
На самом почетку те операције Ас се придружио руским добровољцима и скупа са свима поново се попео на Заглавак. У тим операцијама је имао улогу главног саветника.
Крајем марта 1993. на Заглавак је неочекивано напао противник, тежећи да нас по сваку цену збаци са горе. Непријатељ је у нападу користио тешку артиљерију, што је било реткост у том раздобљу рата. Током тог напада који је за наше непријатеље био неуспешан, Ас је фактички преузео на себе командовање руским сектором одбране Заглавка.
Почетком априла требало је одвести рањеног Игора Казаковског у Русију. Игор је био тешко рањен у бедро и кретао се на штакама, те му је непобитно био потребан пратилац. Ас је то преузео на себе – четири месеца пре тога управо је он кроз босанске планине и шуме извлачио из окружења рањеног Игора.
По повратку у Русију, Ас се није бавио ничим одређеним. Заносио се и бизнисом, и војним проналазаштвом, и политиком, и многим другим стварима, али треба рећи да није постигао веће успехе.
Марта 1999. почело је НАТОвско бомбардовање Југославије, Ас се поново појавио на Балкану. Поставио је себи задатак да организује добровољачки одред на Косову. У јеку бомбардовања отишао је у Приштину, али није му успело да замисао оствари, те се враћа у Русију.
Година 2014. као пре сто година 1914. – отвара нову епоху за нашу земљу и читав свет. Ас је постао активан учесник свих догађаја који су се око Русије у то време дешавали. Немам право да пишем о свему што се тада са Асом збивало. Рећи ћу само да је деловао и поступао као прави Рус, као прави руски добровољац.
Асове заслуге пред отаџбином унеколико су признате: 2018. добио је посебну награду од посебне организације.
децембар 2019. године
Посрбили Сава и Петар Росић
Командир руских добровољаца Александар Мухарјов – Ас
