Чланак руског добровољца Александра Кравченка о биткама у рејону српског града Руда у јануару 1993. године.
Градић Рудо налази се у босанском „медвеђем углу“ (забити) и то није само стилска фигура. У тамошњим шумама и горама стварно има доста медведа.
Босански медведи одабрали су то место на граници Босне са Србијом, пошто се налази далеко од средишта бурног живота, како привредног тако и културног.
Рудо се налази недалеко од Вишеграда, али нема непосредну везу са њим и уопште се налази по страни од главних путева. Нисмо ни знали за постојање тог градића, али десило се да су у његовом спасавању и историји руски добровољци одиграли значајну улогу.
***
Био је чудесан сунчан, топао дан. Премда је био јануар, температура ваздуха износила је +15°С. Вишеград је зими током топлог сунчаног времена невероватно леп – све јарко блиста: планински врхови, борове шуме на њиховим падинама и река Дрина.
Тог дана наш одред није имао борбени задатак. Неки добровољци су отишли у шетњу до града. Поподне нам је наш командир Ас (Мухарјов Александар) помало узбуђено саопштио да морамо хитно кренути, непријатељ је негде извршио пробој који морамо да зауставимо.
Брзо смо се спремили. Утоварили смо минобацач и муницију у камион, укрцали се и кренули. Неке смо покупили у самом граду.
Пут ка Руду је био необичан. Тај град се налази тридесетак километара од Вишеграда по правој линији, али она води кроз непролазне планине и шуме.
Постојао је пут који води обалама Дрине и Лима, али га је контролисао непријатељ. Зато је наш одред кренуо за Рудо околним путем, кроз Србију. Требало је журити – непријатељ је ускоро могао да заузме град.
Наш камион је пресекао границу са Србијом и скренуо на југ. Пут је водио кроз села, где смо се понекад заустављали, а када би тамошњи житељи сазнали да смо ми Руси и идемо у помоћ граду Рудо, давали су нам у камион храну и боце ракије, и на све начине нас поздрављали.
У Рудо смо стигли око 3 сата поподне. Још је био дан, сунце је јарко сијало, али већ се осећало приближавање вечери. Нисмо се задржавали у самом граду већ смо одмах кренули у рејон борби.
Наши камиони јурили су великом брзином. Постојала је опасност да пуцају на нас. Са десне стране пута уздизале су се планине на чијим обронцима се лако могла поставити заседа. Лево од пута надоле је одлазила стрмина ка Лиму. Терен је био отворен, неприлагођен за организовање одбране. Чисто авганистански пејзаж, о коме смо толико слушали у совјетско доба. У нашем камиону је седео мајор Едуард Смирнов – падобранац у Авганистанском рату. Предстојало нам је да ратујемо овде, у овом „босанском Авганистану“.
Па шта се десило ту код града Рудо?
Тај град се налази у долини реке Лим. Долина града, као што је уобичајено у Босни, окружена је планинама, на чијим падинама се пружају шуме и села.
Последњих десетлећа постојања социјалистичке Југославије кроз град је прошао савремени ауто-пут, повезујући јужну Србију са средњом Босном и Далмацијом. Део тог новог пута пролазио је кроз брдовите, стрме обале Лима и Дрине. Узгред, у давна времена управо дуж тих река пролазила је граница између Западне и Источне Римске империје. Кроз планинске врлети пробијени су савремени тунели за ауто-пут. Било их је много, вероватно неколико десетина, а неки су били прилично дугачки. Тај пут могао би да повеже Рудо са Вишеградом и Рогатицом који су били под контролом Срба. Међутим, чвориште где је пут избијао на мост преко Дрине било је у рукама наших непријатеља. Они су ту имали упориште, али већином је то била ничија земља.
Српски положаји у рејону Руда налазили су се на самом путу дуж Лима у тунелима и крај њих. Користећи ту околност, непријатељ је извео дрску операцију опкољавања и уништавања српских снага у рејону Руда, и чак је планирано заузимање самог града.
Ноћу и пред свитање 21. јануара 1993. године непријатељ је тајно доспео до српских положаја, опколио их и заузео главне коте. Пошто се разишла јутарња магла у кањону Лима српски положаји су са свих страна нападнути. Исход краткотрајног отпора представљало је 24 заробљених, 20 убијених и огромна по босанским мерилима количина заплењеног оружја и муниције, између осталог хаубице од 155 мм, минобацачи, муниција за њих и много тога другог, што су Срби нагомилали у тунелима. Управо то оружје непријатељ је искористио против нас у марту-априлу 1993. године током покушаја освајања узвишице Заглавак.
Да је непријатељ после пада српских положаја наставио брзо кретање ка Руду, град би највероватније пао. Али непријатељ се занео пребацивањем трофеја и испустио ту прилику.
***
Искрцали смо се прилично далеко од места вођења борбе. Одлучено је да се ту на месту остави наша минобацачка група, а сви остали – наш одред, добровољци из Србије и ударна чета из Вишеградске бригаде кренули су падином изнад пута. Ту је била блажа стрмина и густа, сува трава.
После извесног времена смо застали и почели да осматрамо. Ја сам се налазио недалеко от командира добровољаца из Србије. Замолио је снајпера који је стајао крај њега за пушку и почео да кроз оптички нишан прати шта се дешава испред. Све је било тихо и чисто, непријатеља у близини није било. Наш одред и Србе из Вишеграда послали су ка тунелима.
Сад је требало да се крећемо путем, осматрајући тунел за тунелом. Нико се није видео. Опрезно смо се, претрчавајући, у мањим групама кретали напред. Пут је вијугао, тунели су се само ређали, било их је много.
На једном месту смо изашли из тунела. Сунце је већ залазило. У даљини се на следећој окуци кретало неколико непријатељских камиона. Непријатељ нас је приметио и трудио се да што пре напусти ту територију.
Наставили смо даље. Око нас се почело смркавати. Командири су одлучили да се вратимо у град. Обрад из српске ударне чете је позвао „Моторолом“. Обрада смо добро знали из Вишеграда, био је то млад момак који је већ био на командној положају. Путеви нашег одреда често су се пресецали са његовим у разним операцијама.
Спуштала се ноћ. Било је некако врло тихо. Изнад нас је био огромно озвездано небо, чини се да је изгрејао месец и осветлио нас, пут и кањон. Сви су осећали да је та ноћ некако необична, премда се такав осећај врло често јавља у босанским планинама.
Ас и ја питали смо Обрада где ћемо ноћити у Руду. Није било ни говора о повратку у Вишеград. Обрад је рекао да ћемо преноћити у у најбољем хотелу града. На наша зачуђена питања гордо је узвратио – Ми смо гарда!
Нисмо морали дуго да чекамо камион. Путем ка Руду зауставили смо се на месту где су се груписали борци из Руда како би заузели одбрамбене положаје у тунелима.
Ту је све било ужурбано – стизали су и одлазили камиони, из њих су искакали униформисани људи и нестајали у ноћи. Видели смо старог Србина, који очито већ одавно није војни обвезник, са тешким митраљезом МГ (немачким митраљезом из Другог светског рата који се производио у Југославији), на рамену. Изгледао је као права јуначина: седи брци уврнути нагоре, оштар поглед. Ћутке смо се гледали: ми одушевљени његовом снагом тела и духа, он – том незамисливом даљином из које смо стигли да му помогнемо. У том рату су се такви старци могли срести у сваком граду Српске Босне; као да су нам дошли из прошлости да нас подрже у нашој борби.
Стигао је и командир наше минобацачке групе Едуард Смирнов. Распитао се о ситуацији и испричао где се они налазе. Наши из минобацачке групе ноћили су у кући села које се налази даље узбрдо.
У Рудо смо ушли дубоко у ноћ. Одмах су нас упутили у градски хотел. То је била типична зграда за мале југословенске градиће – четвороугаона, без новотарија. Одмах смо кренули да вечерамо. Трпеза је била обилна, као и увек код гостољубивих Срба. У ресторан је дошао градоначелник Руда да се са нама упозна и поздрави нас. Не сећам се његовог имена, али неких пет година касније поново сам се са њим срео на Палама, у то време престоници Републике Српске. Тада је, 1998. године, био министар за борачка питања и примао је групу породица погинулих руских добровољаца.
После вечере су нас послали на спавање. У двокреветне собе.
Сутрадан ујутру су нас рано пробудили. И саопштили да је непријатељ поново извршио пробој. Група добровољаца из Руда је напустила положаје и повукла се, оставивши и тунеле. Требало је поново преотети пут.
Тог јутра било је дивно време, сунце је јарко сијало, није било хладно. Све је наговештавало леп дан, и расположење је било добро. Без обзира на то што смо морали да поново идемо тамо одакле смо се ноћас вратили како бисмо преотели непријатељу тунеле.
Када смо стигли и истоварили се, Срби из Вишеграда су нам показали у даљини између две планине које су чиниле кањон Лима село Ђанкићи. Лежало је на планинској падини и лепо се видело. А десно од села видела се узвишица Заглавак. Борба за овладавање тим селом и том узвишицом са стране-? Вишеграда водила се преко пола године. И наставиће се још толико.
Данас су као и јуче у нашој групи били Ас, Жења из Одесе, Дима Чекалин, Пећа Малишев, Коробејник и ја. Други део нашег одреда чинила је минобацачка група, која је остала нешто позади да штити наша дејства минобацачком ватром.
Поново смо се обрели код истих оних првих тунела од којих смо синоћ почињали кретање. Ту више никога није било, снаге подршке остале су далеко позади.
Првих неколико тунела мирно смо прошли. Противник није отварао ватру. Кретали смо се врло опрезно, распршено, претрчавајући, са заштитницом. На извесном растојању од нас кретала се главнина снага, са БОВ-ом (борбено-оклопним возилом).
На излазу из наредног тунела на нас је отворена ватра из пешадијског оружја. Онај који је изашао први (не сећам се ко) пао је као покошен. Хитно смо се вратили у тунел и почели да дозивамо палог, и он је ускоро жив и здрав допузао до нас – непријатељ га није погодио. Постало је јасно да се даље не смемо кретати на исти начин.
Смислили смо да се крећемо под заштитом БОВ-а. БОВ је полако напредовао, а ми смо, скривајући се иза његовог оклопа, ишли ка следећем тунелу. Тако смо превалили још две деонице пута између тунела под непријатељском ватром.
Паљба је бивала све прецизнија. Пред излазак из још једног тунела рекао сам нашем командиру Асу да не смемо више тако да се крећемо; треба да се попењемо горе и идемо изнад пута, чистећи терен од непријатеља. На моје аргументе Ас је пао у ватру и малтене ме оптужио за кукавичлук. Ни ја се, због млададости, нисам уздржао и у бесу сам му свашта рекао, и по изласку из наредног тунела демонстративно кренуо поред БОВ-а, не скривајући се иза њега.
Ипак је постало јасно да се не сме даље тако ићи. Треба послати групу горе ради чишћења терена. То је наложено нама Русима. Наш одред је са неколицином Срба кренуо узбрдо. Није било лако пењати се прилично стрмом падином. Некако смо стигли до косе заравни на врху једне узвишице.
Ту смо се развили у стрелце и наставили даље, полако се пењући на брдашце. Било је јасно да се оно завршава прилично стрмом низбрдицом. Чим су јој се први међу нама приближили, запраштало је из митраљеза.
Сви смо попадали и припили се уз земљу. Даље се нисмо могли кретати. Ас је позвао радио-станицом командира наше минобацачке групе која се налазила доле на путу, спремна да наше напредовање подржи минобацачком ватром. Командир је описао ситуацију и затражио да отворе ватру из минобацача по терену иза брдашцета. Ускоро су полетеле мине шуштећи кроз ваздух. Али, нисмо могли да коригујемо ватру пошто нисмо могли ни главу да подигнемо. Најнеустрашивији од нас, Дима Чекалин, покушао је да, уставши, брзо зирне шта се дешава иза брдашцета. Ни то није успело – противник је прецизно гађао.
Ускоро смо на левој страни брдашцета открили јаругу из које се могао осматрати терен иза брдашцета. Одатле смо почели да коригујемо минобацачку ватру. Противник, након што је на својој кожи осетио нашу ватру, престао је да пуца и вероватно започео повлачење. Наш одред је кренуо напред.
Иза брежуљка је лежало напуштено село. Пре рата ту су живели босански муслимани. Називало се Соколовићи.
Некада давно, у XVI веку, житељи Соколовића били су православни Срби. Најчувенији житељ села постао је српски дечак кога су силом одвели из породице и од њега направили јаничара. Потом је постао турски велики везир Мехмед-паша Соколовић. По његовој заповести је подигнут чувени вишеградски мост. Житељи села Соколовићи су, на захтев свог истакнутог земљака, оставили православље, веру предака и примили ислам. Само је мајка Мехмед-паше пожелела да остане православна хришћанка. По заповести њеног сина у селу је за њу подигнута малена црква.
Сада су у село Соколовићи улазили руски добровољци. Село се пружало на прилично великој територији. Ту није било улица у уобичајеном схватању, куће и помоћне зграде стајале су на приличном међусобном растојању, а око њих воћњаци, шумарци и све то на различитим висинама. Речју – типично планинско село.
У борбеној колони смо ишли кроз село, отприлике упоредо са путем који је остао испод нас. Све је било тихо. Непријатељ се није видео ни чуо. Кроз два сата стигли смо до супротног краја села. Даље је била шума, и то тако густа да је било тешко проћи кроз њу.
Ту смо застали да одморимо. Неки од нас чак су успели да одспавају. Све унаоколо било је тихо, противник се није чуо, али био је ту негде у близини.
Ускоро је стигло наређење за повратак.
Враћали смо се истим путем којим смо и дошли, поред напуштених кућа, малих гробаља и шљивика. Све је било тихо, сунце се клонило западу. Наш одред је већ готово изашао из села Соколовићи кад по нама изненада осу рафал и то на отвореној стази. Сви су лежали ничице, као да се труде да урасту у земљу. Нисмо знали има ли међу нама рањених. Негде на крилима чула се узвратна паљба.
После извесног времена постало је јасно да на нас непрецизну ватру отвара врло малобројна група. Иза мене се налазио Ас који ми је викнуо:
– Устај и трчи према жбуњу!
Скочио сам на ноге и из све снаге појурио стазом према брежуљку обраслом жбуњем, успут буквално прескочивши преко српског борца који је лежао на мом путу. Он је лежао ничице и никако није реаговао на моје трчање. „Можда је убијен?“ – помислих.
Срећно сам стигао до жбуња, ту је било прилично безбедно, и одатле сам могао да штитим ватром своје другове. Убрзо су ту доспели и остали добровољци и исти онај Србин поред кога сам протрчао – сви живи и здрави. Паљба је престала.
Падало је вече. Зимско сунце полако је залазило за планине на истом месту где је била наша узвишица Заглавак. Овде у Руду смо извршили задатак, требало је да се вратимо у свој родни Вишеград.
Борбе у том рејону нису била завршене. Неколико дана касније дошло је до још једног пробоја. Тада се, осим нашег одреда и српске ударне чете, у помоћ Руду упутио одред козака са сопственим БОВ-ом.
Козачки БОВ је одважно кретао на самом путу, пробијајући се кроз тунеле. На оклопу БОВ-а налазио се борац нашег одреда неустрашиви Дима Чекалин. Непријатељ је покушао да заустави тај одважан БОВ ватром из ракетних бацача, али свој циљ није постигао.
Та операција у рејону Руда постала је последња за наш Други руски добровољачки одред у саставу Вишеградске бригаде Војске Републике Српске. Одред је пребачен на север Босне у рејон Угљевика.
19. јануара 2021, Москва – Алушта – Москва.
Кањон реке Лим
Реке Дрина и Лим
2. Руски добровољачки одред пред полазак на одбрану града Рудо
Са руског посрбили Сава и Петар Росић
