Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/25.7.2021/

Данак у крви

Источник: Геноцид над Србима

Данак у крви, врста „пореза“ који су морали да плаћају хришћани на територији Османског царства. Турци су узимали или отимали младу мушку децу. Порез је увео султан Мурат II 1420. године, због потребе царства за војно способним мушкарцима и примењивао се до краја 17. вeка.

     

Једном одвојена од својих родитеља, деца су постајала аџами-оглани, потурчивана су и одгајана за јањичаре. Они бољи (ичоглани), одгајали су се у Серају, где су имали свој интернат. Једном обучени, постајали су пешадија или коњица (спахије), а они најбољи султанова гарда.

     

 Иво Андрић, Данак у крви

     

Историја

     

Од данка су изузимана само она подручја која су сама признавала турску власт или породице које би Турцима чиниле знатне услуге. За оне који су покушавали да обману власти постојале су тешке казне. За узимање деце нису постојала утврђена правила. Најчешће су једне године одвођена деца са једног подручија, а наредне са другог, мада зависно од потребе, данак се скупљао и чешће. Одвођено је по 12.000 деце по сваком купљењу.

     

     

Константин Михајловић јањичар из Островше, у својој књизи „Јањичарове успомене” овако је описао данак у крви:

     

„Кад год упадну у неку земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака, све у јањичаре узима, а за сваког даје пет златника и шаље преко мора (у Анадолију, где их васпитавају за јањичаре). Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би ништа добио, онда у њиховој земљи који год су хришћани и имају дечаке, од њих узимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број увек био потпун. А ове дечаке које из своје земље узима зову чилик, а после своје смрти сав свој иметак може сватко остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља зове пенџик, ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме хоће… Одатле цар бира за свој двор оне који су увежбани и плату им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужевног узраста, те дају на градове (за стражу), како је већ писано.”

     

     




Просмотров: 2116