За подвиг 300 Спартанаца или 28 Панфиловаца сви знају. Али, колико њих зна за ништа мање јуначки подвиг 15 руских добровољаца који су 1993. године у далекој Босни бранили узвишицу Заглавак? Шачица руских момака је шест сати под ураганском артиљеријском ватром одбијала нападе читаве бригаде од неколико стотина муслиманских бојовника у њиховом пробоју ка српском Вишеграду да тамо изврше крваво етничко чишћење. О том догађају ретко ко зна у садашњој Русији, док се у Републици Српској (аутономни део државе Босна и Херцеговина) дан тог подвига – 12. април – традиционално обележава на државном нивоу као Дан руских добровољаца.
Рат 1992-1993. године у Босни букнуо је после такозваног „референдума о независности“ 29. фебруара 1992. године, из учествовања у ком су искључени сви тамошњи Срби, који, наравно, резултате таквог референдума нису признали и од својих енклава створили сопствену Републику Српску, а коју су из све снаге покушавале да униште од Запада хушкане банде Хрвата и „Бошњака“ (босанских муслимана). И већ тада се, у септембру 1992. године, у Босни појавио први руски добровољачки одред.
„Руски Термопил – 1993“
По разним подацима, у Босни се укупно борило од 500 до 1.000 руских добровољаца. Добијали су ти „најамници“ (како их западна и наша либерална гласила зову) негде око 10(!) долара месечно „за цигарете“. Али борили су се тако да ако је у српском одреду био макар један Рус, то је радикално подизало борбени дух читаве јединице. Познат је случај када су Срби, бранећи узвишицу од знатно надмоћнијег противника, замолили суседе-Русе да им пошаљу макар једног(!) руског митраљесца-козака. Када је стигао, на узвике да се као малобројнији предају, осокољени Срби су пркосно узвраћали: „Баш нас заболе колико вас је! Овде су са нама Руси!“ Митраљезац је те речи потврђивао, додајући после сваког рафала масне „ненормативне“ изразе на „великом и моћном“ (руском језику), тако да се Бошњаци нису усудили да крену у одсудни напад.
Али, априла 1993. године стотине муслиманских бојовника су, користећи невреме и „опуштеност“ Срба услед затишја на фронту, припремали напад на Вишеград. Један од кључних положаја одбране био је на узвишици Заглавак, коју је 12. априла бранила смена од 12 руских добровољаца. Још трјица су са групом Срба била на суседној узвишици Столац. Истина, било је довољно оружја и муниције, што је потом одиграло своју спасоносну улогу.
Ноћу су се Бошњаци, искористивши јаку мећаву која је нашима била у очи, прикрали утврђеном бункеру бранилаца на Столцу и почели да га засипају ватром из свих видова оружја, скрозирајући брвна. Од тројице руских бранилаца бункера двојица су – Дмитриј Попов и Владимир Сафонов – на месту погинули, убијена су четворица Срба и многи рањени. У таквој ситуацији се могло само организовано повући. То им је успело захваљујући трећем Русу – Паши-митраљесцу (Павел Петренко), који је, усправно стојећи, као у филму, дугим рафалима засипао нападаче. Шесторица спасених Срба свој живот дугују управо њему.
Затим су нападачи јурнули ка главном циљу – са три стране окруженом Заглавку: црно-жуто-бела „империјска“ застава, коју је „на телу“ преко границе пренео један од добровољаца, вијорила се над узвишицом, делујући на бојовнике као црвена крпа на бика. По браниоцима узвишице дејствовали су 120-милиметарски минобацачи и хаубице. Са своје стране, и Срби су преко глава бранилаца узвишице, колико су могли, пружали артиљеријску подршку. Управо тада је погинуо 19-годишњи добровољац Костја Богословски, тек приспео 31. марта – то је био његов први бој.
Међутим, бојовници који су се надали скорој победи преварили су се у рачуну – имајући довољно муниције, добровољци су сваки нови талас нападача дочекивали густом ватром. Када би се цеви митраљеза усијале, грабили су аутоматске пушке. Налазећи се у полуокружењу, борци су у сваком тренутку могли да се повуку, али настављали су борбу. Под непрестаном ватром, шест сати заредом. Најзад је из суседног Околишта стигло појачање од козака. И тада су бојовници, не знајући како да изађу на крај с оним „шејтанима“ заселим на извишици, по приспећу нових одлучили да се повуку.
Као што је већ речено, укупно су тог дана погинула тројица наших, а још тројица тешко рањена. Притом су то били највећи (!) губици у једној борби током читавог рата у Босни. Зато је узвишица била затрпана лешевима бојовника: сами „муџахедини“ су признали губитак 80 људи, укључујући команданта бригаде (из српског радијског пресретања познат је и озбиљнији број – 96 убијених), као и преко стотине рањених. Оправдавајући губитке, они су (читао сам успомене о тој борби „с друге стране“) уверавали да су се против њих борили „елитни специјалци из Русије“, које су Срби наводно унајмили „за огроман новац“.
Највише чуди то што сами браниоци Заглавка, на примеру чијег би подвига у свакој земљи учили децу, себе уопште не сматрају херојима. Они су уверени да су просто часно извршили своју људску и верску дужност.
Ми који смо били на узвишици Заглавак и другим местима уистину смо имали велику срећу, јер смо могли да испољимо своју добру вољу (отуд и „добровољац“), то јест духом својим победимо своје тело. То је врло православно и благодарим Бога што нам је такву могућност пружио.
(Александар Кравченко, учесник одбране узвишице Заглавак, руководилац војно-родољубивог пројекта „Стег“).
Као да нисмо своји…
Град Вишеград спасен је од етничког чишћења. Истина, убрзо су узвишицу морали да по наредби напусте, зато је потом управо одатле започела моћна српска офанзива током које су Срби повратили све што је противник раније заузео. И зауставио их је тек почетак натовског бомбардовања. Премда осуђена на уништење, Република Српска је према Дејтонском споразуму сачувана као аутономни део републике Босне и Херцеговине. У знатној мери је то и заслуга руских добровољаца који су се борили у Босни, од којих је више од 50 њих погинуло, али се тих неколико стотина хероја борило тако да су босански муслимани, оправдавајући се за поразе, уверавали да је Руса у Босни било најмање 10.000.
Наравно, хероизам једних не оправдава подлост других. Русија, паралисана „јељциновштином“, у суштини је оставила братску Југославију да се сама суочи са НАТО-ом, а испрва је још и подржавала антисрпске санкције Запада. Јељцин је на гневни телефонски позив из Вашингтона сменио и председника владе Примакова, који само што је спасао земљу од финансијског и економског слома, зато што је у знак протеста наредио заокрет авиона над Атлантиком, У таквој ситуацији када се држава сама „повукла“, управо су они, добровољци, 1990-их на Балкану били „Русија“, спасавајући не само Србе него и националну част земље и читавог руског народа.
Нипошто не желим да умањим подвиге војника и официра наше војске, па ипак... Треба схватити да су добровољци –нешто принципијелно друго. Војник увек за леђима осећа моћ своје земље која га неће оставити, помоћи ће инвалиду или породици погинулог; најзад, макар ће људски сахранити, ако је иоле могуће. А иза добровољца не стоји нико, изузев Бога и његових другова. А Отаџбина… Добро је макар ако га, како би учинила по вољи Западу, по повратку не ухапси због наводног „најамништва“.
Сваки добровољац је без илузија схватао да је за државне структуре – ван закона. Деси ли се нешто – не може се поуздати ни у кога: амбасаде и конзулати одбиће све његове молбе, МИП ће оћутати. Нема никог да се побрине за отпрему посмртних остатака у Отаџбину, нема никог да га избави из заробљеништва. У званичној штампи су наше добровољце сместа изједначили с… најамницима. Најгоре су прошли они који су се вратили у Отаџбину ... рањени и тешко контузовани: ни лечења, ни новчане потпоре.
(Борис Земцов, учесник одбране узвишице Заглавак)
Жалосно је што се сличан однос према добровољцима у знатној мери сачувао и у садашњој Русији. Ако не верујете – упитајте добровољце који су се вратили из Донбаса или било ког другог „постсовјетског“ рата.
Заборављајући хероје, губимо омладину
Постоји само један начин васпитавања нових поколења земљака у родољубивом духу – славити „пређашње хероје“ и приказивати их друштву као узор за подражавање. Али немогуће је вечито експлоатисати тему Великог Отаџбинског рата: и поред свег значаја Велике Победе, за омладину су догађаји тог рата „предања древне старине“ – нешто попут Куликовске или Бородинске битке, које су вођене „некада давно“, у земљи другог назива и малтене у другој реалности. Новом времену потребни су примери нових хероја. А најприступачнији и најдирљивији примери – нису примери филмских супермена већ „момака из суседног дворишта“, попут наше деце, који су кренули светим путем добровољаштва и учинили наизглед немогуће.
На Заглавак сам 2014. године одвео свог сина. Били смо на месту битке, на гробљу у Вишеграду. А потом је, исте те године, тајно од родитеља отишао у Донбас као добровољац.
(Борис Земцов, учесник одбране узвишице Заглавак)
Тема руског добровољаштва – то је буквално „златна жила“ за родољубиво васпитавање омладине. Па зашто онда у садашњој Русији нема ниједног(!) споменика руским добровољцима (макар једног – заједничког за све ратове у којима су почев од XIX века учествовали)?! А у истој тој Србији има их шест! Нема ни музеја борбене славе руских добровољаца. Најзад, нема ни празника „Дан добровољца“, што би омогућило да се сетимо њиховог подвига и онога што су учинили, да споменемо пале и прославимо живе (Међународни дан волонтера који се обележава 5. децембра – то, благо речено, „није то“). У Русији добровољци немају никакав званични статус, који би омогућио држави да им помаже.
Неопходно је да се исправи такво апсолутно неприродно стање, ако Русија неће да сасвим изгуби свој млади нараштај, васпитаван Холивудом и интернетом, чији „хероји“, уз прећуткивање истинских хероја, све чешће постају банде малолетника и „дечки Наваљног“.
Не одричи се деце своје, Русијо!
Исто тако је немогуће решити демографски проблем у Русији све док јавна гласила и телевизија идеалом жене упорно намећу „успешну жену-руководиоца“ а не многодетну мајку. Подједнако је бескорисно покушавати да се омладина васпитава на подвигу добровољаца, ако су сами ти добровољци у нашој земљи правно „нико и ништа“. Закон о волонтерским организацијама постоји, а о добровољцима – учесницима ратова – не, нити се предвиђа.
Зашто? Можда наши властодршци од те теме беже као ђаво од крста зато што схватају: оно што су добровољци учинили у Југославији, у Абхазији и Јужној Осетији, у Придњестровљу и Донбасу – то је нешто кудикамо више од онога што је учинила или макар способна да за Русију учини апсолутна већина наше садашње „елите“?!
Међутим, пошто се трећи светски рат против нас већ увелико води, свеједно ћемо морати да бранимо своју Отаџбину и своје право на живот. Управо зато је дух добровољаштва, заснован на пожртвованости и спремности да се, без обзира на све, бори за праведну ствар, сада неопходан нашем народу као основ „одбрамбене свести“ која је нашим прецима омогућавала да побеђују непријатеља, чак и очито надмоћнијег. Не буде ли тога – неће Русији помоћи никакви нови тенкови и надзвучне ракете. Уопште ништа.
Важно је схватити да је руско добровољаштво пре свега духовна појава. Напустити уобичајени живот, рођаке, оставити све и сасвим несебично, на сопствену одговорност, отпутовати тамо где никада ниси био да се бориш и умиреш „за ближње своје“ које никада пре ниси видео – за то се треба уздићи до врхунца духовности. Чак иако притом ниси знао ниједну молитву и дај Боже да си једном годишње улазио у цркву. Управо такви људи би заправо требало да буду елита сваког здравог друштва. Елита духа и служења. Јер, норме понашања било које цивилизације утемељују они који су за њу „хероји“, и према томе узор за подражавање. Ако узори за нашу децу не постану „ратници духа“, ствараоци и подвижници, њихово место заузеће естрадне „звездице“, неотесани шоумени, непринципијелни махери и подмитљиви политиканти. И какву ћемо Русију тада добити?!
„И да се свећа не угаси“
Јасно је да је 12. април био и остаће у нашој историји пре свега Дан космонаутике. Али, не заборавимо и друге догађаје који су се истог датума збили. Император Александар II 12. априла 1877. године, као одговор на сурово турско гушење устанка балканских Словена, у коме на њиховој страни активно учествују руски добровољци, објављује рат Отоманској империји. И тим ратом започиње ослобађање јужног Словенства. А 12. априла 1993. године 15 руских добровољаца пружа херојски отпор на узвишици Заглавак, бранећи православну браћу Словене. Најзад, 12. априла 2014. године у Донбасу одред руских добровољаца улази у Славјанск, започевши оружану борбу Новорусије с бандеровском хунтом.
Не бих да се прочујем као „нумеролог“ и мистичар али, сложићете се, опажа се извесна веза – тачније духовно наслеђе поколења. Између осталог, и са Гагариновим космичким летом, као још једним испољавањем уистину руског духа.
Посрбила Сава Росић
