Овде сам рођена, овде сам научила да волим, овде остајем до краја свог живота
Сваки сусрет са Доњецком, најстрадалнијим градом у Донбасу, где се немилосрдно бацају пројектили, оставља је на нас веома дубок и болан утисак. Прелепе зграде, у низу су порушене. Зјапе празне. Делови града аветињски изгледају. Тек што су пројектили утихнули овог зимског поподнева сусрели смо се са грађанима.
На наше изненађене били су расположени за разговор, посебно сазнавши да смо из Србије. У сусрет нам је долазио средовечан човек Алексеј Николајевич. Стигао је са мајком у Доњецк пре неколико месеци: „Радим као обућар, било је тешко веома од 2014 године, били смо ничији, подносили смо мржњу, сада нам је лакше. Макар не чекамо да нас касапе или спаљују злочонци чији духови живе у аду, а они се кажу да су Украјинци и поносе се својим нацистичким обележјима. А како назвати тезвери у људском обличју, који касапе наше девојке, младиће, старце, спаљују их, убијају децу? Вратили смо се у окриље своје Отаджбине, Русије! Да, чињеница је да нема воде, тешко је, али живети се мора, сви се надамо да ће ово проћи. На пројектиле смо се већ навикли. Али, страшно је! Раније смо живели у селу Чермухино, то је Луганска област, али наше село је украјинска војска потпуно уништила.
У даљини се поново чују експлозије. Улицама аутомобили полако пролазе, али се брзо крећу возила, са сиреном Хитне помоћи и возила са ватрогасним екипама.
Сусрећемо Ину Јелкусову. Она је фризерка. Кренула је на посао.
- Овде сам рођена, овде сам научила да волим. Из љубави човек све подноси. Како се сналазимо? Не знам како све ово издржавамо!!? Верујте, ми да смо на ивици нерава, на граници издржљивости. Ја сам фризерка, точим воду током ноћи, имам муштерије. Важно је да човек колико толико нормално функционише. Имала сам брата, имам и данас брата, али он мене више не воли, одселио се у Кијев. Подлегао је лажима украјинских нациста. Не жели да чује за мене. Овде живим са породицом, са ћерком и сином.“
Све је утихнуло, осим граната и пројектила. Негде у граду потмуло и рушички одјекују гранате. Докле!!! Ина је врло узнемирена. Зове забринуто телефоном, проверава. Сазнала је да су пројектили гађали запад града. Одахнула је. Њени су живи!
-Много, много нам је Украјина нанела зла. Нанели су нам зло само зато што смо Руси! Не дао Бог никоме у срцу толико зла и мржње, колико их имају до јуче наша браћа Украјинци. Ми, Руси, нисмо способни да мрзимо. Али, ми смо најстрадалнији град на свету! Погледајте, како су нам уништили град, улице, школе, факултете, дечја игралишта, пијаце, продавнице, паркове, споменике....“
Осамдесетогодишња Ана Н. нам говори тихо. Из очију ове сувоњаве старице извире дубока туга.
-Ништа ме не питајте. Син ми се не јавља месецима, он је у Кијеву. Мој Андреј каже да је Украјинац и не жели више ни да ме види, ни да ме чује. Страшно је шта политичко зло у Украјини чини са људима. Ја волим, и због љубави страдам, а мој син мрзи.
-Ја сам јеврејска Украјинка, али се осећам као Рускиња. Стасала сам у Доњецку, волим свој град. Волим свој род, пишите - сви се молимо за мир, чекамо воду, али само да нам је мира! Сви треба да будемо једно. Нацисти су нам претили, жао ми је да украјински нацисти на виде, како их НАТО и Америка злоупотребљавају, како их претварају у убице своје браће по крви. САД и њихови трабанти су убили варварски хиљаде породица у Донбасу- казује нам Лилиа Н.А.
Људмила Бесединова се обрадовала кад је чула да смо из Србије и поручује да људи у Донбасу много воле Србе.
- Некако је лакше када знамо да су Срби са нама. Имамо пријатеље у Војводини. Волим Доњецк, то је мој град. Ту је рођена моја прва љубав. Овде живе и наша деца: син са својом породицом, ћерка је у другом делу града. Пишите, чекамо час када ће наш град бити слободан, када нас неће гранатирати и убијати, када ће престати ово језиво зло. Не знамо одакле нам снага да све ово издржимо!!? Јуче су нас ракетирали и пројектили су пали само на 500 метара од нашег дома, прекјуче су гађали и оштетили наш прелепи Саборни Воздвиженски храм. Али, ми знамо да ћемо победити, јер зло никад не побеђује.“
У малом парку преко пута Саборног храма на сунцу опрезно корачају млади са својом децом, Алексеј и Јелена Улнечиконски. Пребегли су са своје петоро деце из Красног Лимана.
- Јуна месеца нас је наша војска евакуисала, мене и децу. Муж је у нашој војсци, при СВО. Сада је дошао на два дана да види децу. Било нам је страшно у Красном Лимнау! Два месеца смо живели под земљом. Жедни, гладни, на смрт уплашени. Сада смо у Доњецку , али и овде је тешко. Гађају нас пројектилима, али ми се више и не бојимо. Ако желите да нас сликате, сликајте слободно.
У прелепом Катедралном храму, који је круна лепоте Доњецка, чека нас отац Николај. Поклањамо Храму велики крст из Јерусалима са благословом српским и неколико стотина икона српских светитеља. Отац Николај нам захваљује.
-Народ се окупљао, окупљамо се и сада, када је тешко. Ето, ранили су наш Храм. Гађали у срце Господа. Ништа им није свето! Само у Бога се можемо поуздати.
Тихо тече молитва: са једне стране у прелепом храму у неоштећеном делу је војска, а са друге стране остали верници. Лепота и дубина молитве ублажава све људске несреће.
Улицом у колонама пролазе војна возила, специјална, велика и борбена. Све је у знаку немира, рата и неспокоја, али овде се људе боре. Овде се људи воле, једни другима помажу, чак и осмехују. Живот и нада побеђују свако зло.
Оружане снаге Украјине уз помоћ САД и НАТО-а свакодневно бомбардују Доњецк већ више од осам година. Од почетка Специјалне војне операције до данашњег дана није било ни једног дана без гранатирања! Ово је град хероја! Нико на свету не би издржао овакво мучење и зверско убијање. А народ Доњецка опстаје остаје и нада се. Баш као наши Срби са Косова и Метохије. Чувају свето парче свога неба!
У последњих два и по месеца гранатирање у Доњецку је свакодневно и немилосрдно.
Последње вести говоре о великом броју погинулих. Људи више живе у подрумима, али ни подруми више нису сигурни. Страдају целе четврти града. Сада се бројем погинулих цивила, потпуно недужних људи, баве чланови Специјалне комисије за доказивање геноцида над руском народом у Доњецку од стране Украјинске војске. На хиљаде је мртвих.
Оштећени храм Никољски, симбол православне лепоте уцелој Украјини, где почива чувени монах Зосима је недавно до темеља срушен. Никољски храм са око 80 људи, искушеника и 47 монаха и монахиња, се не предаје. Велика светиња се налази у зони најјачих ратних дејстава. Монаси живе под земљом, под земљом се Богу моле.
Пре седам дана је у манастиру погинуло троје људи, један искушеник, схимонахиња Сава. Имала је 92 године. За Христа и своју Родину страдао је и јеромонах Вонофатиј (62), који је био непрекодно у молитви и ниједан дан у храм није протекао без богослужења. Овде живе Христови - не војници, него хероји!!!
Сећамо се, само пре месец дана боравили смо у том храму, под земљом, када нам је покојна мати Сава рекла, док смо манастиру поклонили икону Богородице Тројеручице, молитвени дар српског манастира Раковица. Однели смо тада у пет великих болница у Доњецку лекове и све што је потребно за лечење рањених: А њих је много. Сусрети са рањеницима, људима, децом су веома потресни. Никада не могу да се забораве.
Монасима и искушеницима Никољског манастира смо тада однели топлу одећу и лекове. Сећамо се, схимонахиња Сава је дирљиво плакала од захвалности, што су Срби стигли и код њих у манастир и донели им хуманитрану помоћ. Рекла је да је срећна што су Срби са њима. И да је њено монашко име по светом Сави српском. Сада се схимонахиња Сава и отац Вонофатиј и сви изгинули новомученици заједно са светим Савом српским моле за мир и слободу у Донбасу.
