Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/1.4.2024/

Ваздухопловни напад

 

     

Приче о догађајима у Српској Босни 1993. године.

     

Бивши командир Другог руског добровољачког одреда Александар Мухарјов – Ас тог дана је ушао у српски штаб. Тамо су официри живо расправљали о нечему. На Асово питање шта код вас има ново, Срби су одушевљено одговарали:

     

– Данас идемо да заузмемо Ђанкиће! Напашћемо са две стране. А пре тога треба да буде налет наших авиона који ће све разрушити. И сви козаци ће учествовати у тој офанзиви. Овога пута ћемо свакако узети те Ђанкиће.

     

Ас се јако зачудио. Као прво, током пола године колико је провео у босанском рату ниједном није видео примену авијације, а као друго, утврђени рејон у брдском селу Ђанкићи Срби нису могли да заузму још од маја прошле године, а тада је био већ март 1993.

     

– Хајде онда да и ја пођем са Русима на Ђанкиће, као саветник! – неочекивано за Србе предложи бивши командир 2. РДО.

     

Ас већ више од месец дана није имао посла. Његов одред је прешао на други део фронта, а он је остао у Вишеграду. Живео је у опустелој једноспратници у којој је донедавно био смештен 2. РДО. Није био сам, са њим су била двојица рањених руских добровољаца – лакше рањени Дима Румун и тешко рањени Игор Казаковски. Ас је сматрао да је морално обавезан да допреми Игора кући у Санкт Петербург.

     

Изгледа да се Асу у српском штабу разиграло срце и одлучио је да оде у брда како би учествовао у предвиђеној борби уз коришћење авијације.

     

Истина, морао је да причека на сам славни ваздухопловни напад. Прво је уследило заморно пењање на узвишицу Заглавак у близини Ђанкића. Потом је требало уредити пољски логор, упориште, па су уследили напади непријатеља. Протекло је око две недеље до оног заветног дана када је требало да удари српска авијација.

     

После почетка сукоба у Босни и Херцеговини, над њом је НАТО прогласио зону забране летења. Вероватно, натовци нису у том тренутку могли да контролишу читав ваздушни простор. Срби су у Братунцу, у источној Босни, имали спортски аеродром, где је базирано Ратно ваздухопловство Војске Републике Српске, у чији састав је ушло неколико малих и спортских авиона.

     

По приспећу сваког добровољца Срби су се распитивали за његову војно-евиденциону специјалност. Када су сазнали да сам се у Совјетској армији водио као нижи авиомеханичар, одмах су ми понудили да одем у Братунац. Одлучно сам одбио, јер смо се ми, војници, у совјетској авијацији само водили као авиомеханичари, а углавном смо били обезбеђење аеродрома.

     

Тог дана је било јако лепо време. Сунце је од самог сванућа јарко сијало, грејући босанске планине. Читав дан је обећавао да ће бити испуњен сунчевом светлошћу. Такво време у босанским планинама у првој половини марта није било реткост.

     

Пре две недеље на узвишици Заглавак био је снег до појаса, а на неким местима и до груди. А сада само у јаругама, и још под великим јелкама леже бедни остаци некадашње зимске величанствености. А било је свега четири-пет дана јарког топлог сунца. Истина, све је то варљиво. Зима ће се почетком априла свакако вратити и опет затрпати планине снегом.

     

Свако буђење на нашим положајима мало се разликовало од претходних. Распоред устајања сваки шатор – земуница одређивао је самостално.

     

Борбени задаци на Заглавку током затишја били су незнатни. Активна дејства против противника нису вођена, диверзионих упада није било, извиђање је било минимално.

     

Испрва смо и ми и противник покушавали да дејствујемо на неутралној територији, али су после неколико сукоба обе стране од тога одустале – одлучивши да чувају снагу. У једном од таквих сукоба рањен је наш козак с Урала Виктор Десјатов. Тако нам је преостало патролирање у близини Заглавка и веза са нашим положајима на суседној узвишици Столац, а пут до тамо водио је кроз фактички ничију земљу.

     

Тог јутра управо је Асу наложено да изведе борбени задатак. Окупивши старешине шатора, објавио је да се данас очекује српски ваздухопловни напад на Ђанкиће, а ми ћемо заузети јужну падину узвишице која се надноси над Дрину. Циљ тог дејства није био најјаснији. Можда су се Срби надали да ће после бомбардовања непријатељ почети да бежи, а ми треба да будемо спремни за његово гоњење.

     

Положаји руских добровољаца били су усред Заглавка, од кога је јужна падина била одвојена великом чистином, може се рећи планинском ливадом, а иза ње је била удољица обрасла дрвећем и жбуњем.

     

Ас је окупио двадесетак бораца. Тај одред кренуо је ка јужној падини увишице.

     

Избивши на саму ивицу наше узвишице, спазили смо изванредан призор. Они који су већ били ту причали су о чуду невиђеном на ивици Заглавка, али оно што смо видели превазишло је сва наша очекивања. Иза урвине почињао је нови свет испуњен незамисливом лепотом.

     

Испод нас је био величанствен кањон, провалија дубине најмање 1.000 метара. А на самом дну је вијугала смарагдна Дрина. На другој обали реке брда су била као на длану, њихови врхови су се пружали у даљину на исток ка границама Србије и Црне Горе. Наша браћа Срби су, гледајући ту величанственост, с поштовањем говорили, показујући на ту планинску даљину: „Тамо је Србија!“.

     

Сунчев сјај се обрушавао на дно провалије и враћао у небеско плаветнило.

     

Немогуће је било скренути поглед са те велелепности. Дах ти је застајао, хтело ти се да се из залета винеш у небо. Уопште ти се није хтело да мислиш на рат. Застали смо као укопани, зачарани тим призором.

     

Мало-помало смо се повратили и распоредили по самом рубу падине.

     

Поред мене је био добровољац-козак из Ставропоља, и гледајући надоле на Дрину, рече ми:

     

– Одлично место за лет делтапланом, за шта сам стручњак, овде су узлазне ваздушне струје, могло би се летети.

     

Лежимо, седимо, све је некако тихо.

     

Изненада у тој тишини зачусмо звук канда мотоцикла. Неко је викнуо:

     

– Авиони!!!

     

И заиста, небом изнад кањона летеле су две летелице. Приближавале су нам се, али нису нарочито брзо летеле.

     

Козак љубитељ делтаплана реши да се – за сваки случај – склони у жбуње, а сви остали су дигнутих глава посматрали тај призор.

     

Авиони су строго пратили корито Дрине. Један је био Ан-2, а други мањи, највероватније спортски из породице Јакова.

     

Стигавши до нас, авиони почеше да скрећу удесно, ка непријатељским положајима.

     

Нетремице смо гледали шта ће даље бити. У једном тренутку се отворише врата авиона АН-2 и неко тамо горе поче да баца нешто на главе наших непријатеља. Авионске бомбе, досетисмо се.

     

Ас се налазио на месту одакле је могао да осматра противника. Од непријатеља га је одвајала дубодолина дужине око 600 метара. На другом крају дубодолине Ас је голим оком добро видео дугачку кућу типа бараке са оградом од колских руда. Кад су се авиони појавили, непријатељски војници су истрчали из те куће и почели усплахирено да беже.

     

Када су бомбе почеле да падају, ти војници су се зауставили и почели да гледају авионе како пролећу изнад њих. Највероватније су бомбе падале и екслодирале далеко од њих.

     

У међувремену је Ан-2 заокренуо и полетео дуж реке. А спортски авион је по Асовим речима почео да изводи некакве фигуре, нагле заокрете, пикира и испустио је шест невођених ракета, после чега је, махнувши крилима, одлетео.

     

Вазухопловни напад се завршио. Настала је тишина. На оном крају где је седео Ас огласила се наша радио-станица „Моторола“ и командир је примио наредбу за повлачење.

     

Ваздухопловни напад се завршио без било каквих видљивих резултата.

     

Очито је нашим официрима-оперативцима недостајало системско мишљење. Да су нас извели на положај за напад, уз издвајање посебних ударних група и, истовремено са ваздухопловним нападом, извели артиљеријски удар из свих калибара, несумњиво би се јуриш на Ђанкиће тог дана завршио нашом победом.

     

Децембра 2022. године

     

 

     

     

     

Поглед на кањон Дрине са Заглавка

     

     

Борбени авион „Соко“ југословенске производње

     

     

Знак авијације Војске Републике Српске

     

 

     

Александар Кравченко

     

Посрбила Сава Росић




Просмотров: 831