Људска моћ је достигла незамисливе домете, стиснувши свет до једног прелета авионом, једног обрта сателита. Међутим, сам је човек остао исто оно што је и хиљадама година уназад био превртљив и забораван, грамзив, саможив и суров. И злаћано привиђење владавине светом и даље исто мами нове наполеоне и џингискане.
Катастрофа 11. септембра одјекнула је као пуцањ из стартног пиштоља од тог тренутка је трка за поседовање света избила на праволинијску деоницу пред циљем.
Упоредо с убрзавањем се као већ непотребне одбацују фразе о људским правима, о општељудским вредностима и демократским идеалима. Изјаве западних политичара постају све транспарентније, кроз њих мало-мало па отворено избије језик нових господара света. Двојно мерило, које се раније сматрало нечасним политичким поступком, сада је произведено у закон “Оно што смемо ми, газде, не смете ви, робови”.
“Газде” су финансијко-политички кланови запада који владају насамареним народима САД и Европе.
“Робови” су земље које досад нису хтеле да се потчине потпуној контроли тих кланова. Робови још нису увидели своје место и дозвољавају себи недопустиво слободоумље протестују против експанзије САД, прете, звецкају оружјем, цртају сопствене карте будућег света. Предстоји још низ операција за њихово коначно постројавање у нови систем међународних односа, према коме ће минули драматични рат у Ираку изгледати као неугледан свакодневни послић.
Ми Руси смо сврстани међу робове. И треба поштено признати да за то има спољашњих основа. Дозволили смо да нам плаћеници за пар година упропасте државу коју су преци хиљаду година напорно градили. Непријатељу смо бесплатно поклонили предстраже у Европи повеликом крвљу освојене 1945. године. И данас никако не можемо устати и збацити са себе смртоносну кугу због које нас по милион годишње изумире, чистећи сопствену земљу за оне који не говоре руски.
Ако се тако настави, свет ће у најскорије време коренито променити своје обрисе и видећемо нови поредак. Средства управљања и сузбијања ће се коначно усредсредити у једним рукама власт, новац, војска, полиција, масовне информације и електронска контрола личности. Људи ће се коначно претворити у безвољне, беспомоћне и међусобно бесконачно далеке атоме огромног тоталитарног система.
И тада ће се двери судбине, за нас још увек отворене, заувек залупити. Ситуација у Русији постаће још гора, а њена промена немогућа. За нас се сваке године нагло погоршавајући, она ће ускоро довести до нашег нестанка као нације и цивилизације. И тада ће Земљу наследити “изабрани” они који су сами себе изабрали да само они владају читавим светом.
Идеологија “изабраног народа” није нова, хиљадама година је стара. Једном је већ доживела катастрофалан пораз када је на Земљу сишао Син Божји да би донео Благовест и Храм “изабраних” би срушен. Но, погазивши Својом смрћу Смрт, Он нам је оставио слободу, а једну од неминовних последица тога представљала је могућност повратка зла. И зло се вратило прастаро зло у новом техногеном обличју.
Данас “изабрани” опет граде свој Храм трећи по реду. Они планирају да посао заврше до тренутка када њихов нови светски поредак буде коначно уобличен. Трећи Храм ће постати центар њихове власти над читавим светом, где ће инокосни диктатор-месија наређивати коме је живети а коме мрети.
Али зашто идеолози новог светског поретка смишљају сурове и саможиве планове уместо да граде такав свет у коме ће сви моћи да живе? Зашто траће милијарде на уништавање својих такмаца уместо да заједно са њима развијају технологије нове ере и чине да свет буде већи и бољи?
Одговор је прост они једноставно не умеју да стварају, зато што стварати може само срце које воли и које је лишено саможивости и злобе. Срце које воли не ствара за себе, већ за онога кога воли. Таква им је љубав непозната. Њихов ускогруди озлојеђени разум је усредсређен на себи самом и на својој личној удобности, способан је да смишља начине паразитирања на стваралачком раду других, али не може да смисли начин мирољубивог сапостојања свих са свима просто због своје ограничености. И зато, увиђајући чињеницу приближавања свеопште оскудице, он види само један излаз да приграби оно преостало и присвоји себи, чак и ако због тога мора уништити све друге.
Само ми, хришћани, умемо да стварамо и живимо на свету жртвујући, ако затреба, и личну добробит зато што нам је познато веће богатство од удобности. Само смо ми, руски православни хришћани, сачували остатке духовне и политичке независности захваљујући којима још имамо шансу за равноправан наступ у борби за мир недељив међу снагама добра и зла. Само ми поседујемо још увек највећу и најбогатију земљу на свету која још увек има могућност да поврати моћ светске империје. И зато само ми можемо на земљи изградити прави нови светски поредак. Такав поредак када ће сваки народ живети од онога што му је дала природа и историја, не посежући за суседовим иметком. Када ће се традиционалне вредности вратити људима, повративши им здраву склоност ка правом животу. Када ће норме живота постати праведност и љубав, а не похлепа и лаж. Када ће сви народи мирно радити, заједно прелазећи у светлу будућност. Када ће се милијарде трошити на освајање нових светова, а не на уништавање јединог садашњег.
Име тог поретка је Трећи Рим.
Нови светски поредак ће неминовно бити успостављен таква је логика историје. Питање је ко ће га успоставити, која сила ће у њему постати главна, која ће Империја бити његов центар Империја Трећег Храма или Империја Трећег Рима.
И упркос тегобној снуждености садашњице, имамо основа да се надамо победи.
Руски народ није умро. Он просто спава тешким сном, спава и не може се пробудити, као што спава царевић Иван у руској бајци док се хорде непријатеља приближавају његовој рођеној земљи. Њега једноставно треба пробудити премда тај задатак ни издалека није једноставан.
Наша пасивност која траје то није неспособност да устанемо како погрешно сматрају наши непријатељи. Наша пасивност је одсуство жеље да устајемо. То је стара руска навика да све чинимо у последњем тренутку, дрско и стара руска нада да тај тренутак још није наступио.
Устај, руски човече. Време је. Ближи се Армагедон. Потребан си. Нико осим тебе не може стати на чело отпора злу пред крај старе историје.
Само пре тога треба да понешто исправиш у сопственој земљи.
