Током последњих 15 година у нашој земљи су се појављивале различите организације националистичког и томе блиског усмерења. Сама реч “национализам” (уосталом, као и “комунизам”, ”демократија”, ”либерализам”) постала је баук, етикета. Човек који се усуди да се назове националистом, сместа постаје објекат јавне опструкције и покуде.
Па шта је то национализам и да ли је сада потребан нашој земљи као једино средство спасења (како неки сматрају) или је крајње опасан за Русију, за њену безбедност и територијалну целовитост?
Реч “национализам” оперише појмом ”националност”. Националност то је оно што се не бира већ је рођењем дато. То што на земљи постоји мноштво разних националности Божји је промисао, Његово устројство.
Свака националност има своју културу, своје традиције, свој карактер. Сасвим је природно за сваку од њих да као светињу чува своју културу и своје традиције, а затреба ли и да их активно брани. Ствари су сложеније ако неколико сасвим различитих народа Божјом вољом живи у једној држави. Још је добро ако су ти народи сродног порекла. Али ако се изненада у једној држави нађу макар само два народа сасвим различитог порекла, различитих традиција и обичаја, онда практично неминовно долази до “међунационалног конфликта”. Као “заштитну чауру” сваки народ почиње да користи национализам заснован на сопственим традиционалним духовно-културним вредностима. Али претерано “умотавање” у такву “чауру” крије у себи опасност од срозавања у појаву која је добила не баш најтачнији назив “шовинизам”, тачније идеју националног преимућства. Започиње нови круг спирале међунационалне омразе... И тако даље све док један народ не истреби други или се међусобно не истребе.
На том плану јединствену појаву је представљала Руска Империја (и унеколико Совјетски Савез). Те су државне творевине успеле да у себи обједине стотине сасвим различитих народа, различитог порекла, вероисповести, карактера. Па зашто онда ти народи нису међусобно заратили, већ су деценијама, столећима живели заједно, радећи на добробит земље, бранећи је од спољних и унутрашњих непријатеља? У чему је тајна мирног постојања?
Руска Држава је практично од тренутка своје појаве на међународној политичкој позорници носила на себи велику Мисију служење Добру, Богу, задржавање Светског поретка. Наша велесила је ту Мисију добила од своје духовне претходнице Византијске Империје јединствене духовно-државне творевине Средњовековља. Током неколико столећа Русија је била Источни Бастион Византије (исто као што је и Србија била њен Западни Бастион). После пропасти Византијске Империје њена Мисија је пала на плећа младог Трећег Рима Руске Државе. Током наредних столећа наша је држава часно и достојанствено носила ту Мисију, стално увлачећи у своју орбиту нове и нове народе који су као и Руси тежили победи Добра над злом, задржавању Светског поретка, спречавању настанка Светског Хаоса. И будући да је по карактеру била Држава-Скупљачица, Држава-Чуварка, Руска Држава никад није тежила искорењивању, подјармљивању народа који су у њеној утицајној сфери. Обрнуто, захваљујући управо Задржаваоцу Руској Држави, сваки је народ успео да најпотпуније оствари своје историјско предодређење, ојача и развије своје духовно-културне традиције. Разуме се само по себи да је национализам (руски, естонски, казашки итд.) постао непотребан јер није било од кога да се штите сопствени корени. То је чинила Држава Задржавалац.
Ситуација се променила када је у Русији свргнут Господар Император Помазаник Божји, оличење Мисије Државе. Земља се с огромном брзином срозавала ка провалији духовно-моралног пропадања. Управо ту су се разни народи морали присетити заштитне чауре за своје традиције национализма. Међутим, пошто је национализам уско егоистична појава, погодна само за одређени народ, неминовно су почеле да се јављају сепаратистичке тенденције, међунационални покољи и омраза. Из орбите Руске Државе су заувек били избачени читави народи који су још колико јуче заједно са осталима радили за добробит Руске Државе, Руске Мисије.
Изгледа да су то схватили и они који су дошли на кормило земље после пропасти Империје. Но, неспособни да понуде високи циљ који би објединио све народе наше земље, заменили су га накарадним интернационализмом који је, проповедајући једнакост и равноправност свих народа, заправо подлокавао све културно-моралне традиције сваког од њих. Започело је форсирано одгајање вештачке људске заједнице безбојног, безличног “совјетског народа”, народа лишеног корена. То је потрајало до краја 1930-их година, када је руководство СССР почело да схвата да се на интернационализму, једнакости и братству не може далеко стићи (поготово у предвечерје све ближег рата с Немачком у којој су националне вредности биле уздигнуте на ступањ апсолутног). Зато је дошло до појаве покушаја да се народу врате оне вредности које су још пре двадесет година биле анатемисане. Ти су покушаји делимично успели.
Велики Отаџбински рат у коме су активно учествовали представници свих народа Русије постао је она појава која их је све објединила у суочавању с неупоредиво већом опасношћу. Чак можемо рећи да је победа над окултним Трећим Рајхом постала она Мисија која је удружила све народе који су у то добра живели на територији СССР.
По завршетку тог рата у орбиту СССР почеле су да улазе друге државе како у Источној Европи, тако и у Азији, Африци, Латинској Америци. Наша земља је почела да се враћа одавно јој својственој мисији мисији оног који задржава Светски поредак пред нападима Светског Хаоса оличеног у бездуховно-сатанским САД и њиховим бездуховно-католичко-протестантским сателитима. Управо је тај циљ (у суштини, нешто као сенка некадашње Мисије Руске државе) и био онај циљ који је удруживао народе, не дозвољавајући им да западну у међусобне крваве покоље. Истина, ту није могло и без неправичности на пример, развијане су културне традиције практично свих народа... сем руског који је у суштини био и јесте државотворан. А слаба тенценција препорода праве руске културе која се помолила 1970-их година била је у корену сасечена од партијских лидера-“верних интернационалиста”.
Међутим, 1980-их година је дошло до наглог слома свести становништва земље циљ који је пред њом стајао за трен ока је проглашен лажним, дојучерашњи непријатељи су постали “добротвори” и “алтруисти”, а оно за шта су се људи у послератно време борили одједном је постало одвратно и погрешно. Немајући више један Велики Циљ, Велику Мисију, држава је као и 70 година пре тога почела да се нагло распада. Народи који су је насељавали почели су да се проглашавају независним, “великим” итд. Опет је као и доста времена пре тога на Божје видело извучена чаура национализма. Само што он није штитио изворне националне вредности разних народа, већ вешто замењене “општељудске” које се уосталом нису односиле на суседне народе. Под заставама прибалтичког, закавкаског, средњоазијског национализма започео је нагли распад некад јединствене Државе. Започели су крвави међунационални конфликти прикривани испразним речима о “препороду националних вредности”. У таквој ситуацији је руски народ који је највише пострадао од локалних “националиста” Прибалтика, Закавказја и Средње Азије и сам био принуђен да користи чауру национализма ради заштите сопствених националних вредности. И та је тактика дала своје плодове у редовима руских националистичких организација почели су да се удружују најактивнији људи, нагонски осећајући да је то управо оно што мора заштитити руски народ. Но, с висине протеклог времена можемо констатовати да је тај пут, без обзира на све његове плусеве, испао безизлазан, пошто национализам једне нације (макар то била и руска) није одговарајући за читаву земљу, није обједињавајућа идеја. Да би се удружили сви народи Русије потребна је организација која стоји на ред величина изнад националистичких. У њеном раду се несумњиво морају користити сви позитивни резултати националистичких организација. Ипак, потребан је Велики Циљ да би се организовали представници сасвим различитих народа у стваралачком раду на добробит Руске Државе.
И такав циљ у прво време мора постати стремљење свих здравих снага наше Државе да себи поврате улогу Задржаваоца. А да би се то постигло потребно је свим народима вратити оне вредности које су удруживале представнике свих исконских народа Русије. Те су вредности Православне.
А национализам је потребан само као заштитна чаура за заштиту националних духовно-моралних и културних вредности од спољног деловања.
