Нацистичким снагама, 1941. године, које су бомбардовале Београд, командовао је фелдмаршал Кеселринг. Занимљиво је да је немачка тајна служба, задужена за логистику савезничке НАТО операције против Срба 1999. – команду поверила његовом сину Рајнеру Кеселрингу. НАТО фаланга је, тако, још једном показала ком узору указује своје дивљење.
Бомбардујући Србију, НАТО се понашао као аријевска организација (према генералу Мајклу Роузу "НАТО је спреман да Србе врати у камено доба") која је Србе третирала као народ нижег реда. Попут невиних у Другом светском рату који у концентрационим логорима нису могли да се бране и српски народ није могао да се брани 1999. године. Ако изузмемо људске жртве и занемаримо употребу забрањеног оружја (пројектиле са осиромашеним уранијумом), НАТО је, као најрепрезентативнији представник ултимативне демократије и расистичке културе, остварио завидан биланс: у својој "хуманитарној акцији" порушио је 190 школа, 20 болница и 60 мостова – за 78 дана поништавања српског народа. Сличан однос према Србима имали су и нацисти: генерал Еберхад је, 1941, у Косовској Митровици, обраћајући се Шиптарима изговорио ону познату и безпоговорну реченицу: "Срби су ван закона. Обећавам да ће после рата Косово и Метохија бити прикључени Албанији".
1
НАТО-гаулајтери су, 1999, тежећи да остваре несловенски мостобран на Балкану, користили сва средства да Србе ставе ван закона. Припадници НАТО пакта употребљавали су у новим условим нове методе, медијски геноцид, не би ли и сатанизовањем казнили српски народ. Карла Дел Понте ће прозивати Србе за 529 масовних гробница на територији Косова и Метохије. Ни једна није пронађена од тих 529 гробница са погребеним невиним шиптарским жртвама. Немачки генерал Шарпинг је тврдио да су Срби протерали са Косова 600 хиљада Шиптара, чинећи притом монструозне злочине ("испечени фетуси", убиства "нерођених беба" – већ шта је болесни шарпинговски ум упамтио да треба да изговори). Јошка Фишер, министар иностраних послова у Влади уједињене Немачке, згражавао се над 400 хиљда побијених на Косову. И дабоме, ко би други објавио ако не бечки "Стандард" (новина аустријске државе која је у односу на број становништва дала највећи проценат нациста у Другом светском рату) 7. априла 1999. да је у првом покољу на Косову српска војска побила 800 хиљада Шиптара(!?).
Овај инфантилни ниво интелигенције најтачније одређује морални лик НАТО пакта и његов хуманистички поглед на свет. Али, разуме се: европејци, натовци и глобалисти се не баве само биографијом српског народа, што потвруђује константна русофобија односно доминантно опредељење америчке спољне политике. То је и разлог што је Амерички конгрес, 1959, донео закон којим се Америка проглашава за заштитника покорених народа под комунизмом и уводи празник под називом "Недеља покорених народа" (нација). Овај закон (PL 86-90) обавезује САД да брину о народима под комунистичком чизмом, али се односио пре свега на комунистичку Русију. У том закону се врло јасно говори о томе каквим је тортурама изложен велики број народа на територији СССР, у коме су сви потлачени сем Руса. Напросто, то и није закон против комунизма, већ против државности Русије и против руског православног народа.
Последично, Буш је и пре украјинског референдума (1991) "подстицао отцепљење Украјине". Разуме се, ову русофобичну политику доследно је пратио НАТО: разметљивим зближавањем са Украјином, маневрима америчке флоте у Црном мору 1997, форсирањем Турске. Оно што су САД најављивале ("обручивање", опкољавање Русије) НАТО спроводи у дело стварањем "ракетног штита" односно "санитарног кордона" око Русије.
НАТО пакет уствари представља једну претећу организацију која је успела да споји оно што је на изглед неспојиво. Наиме, најважнију милитантну линију ове организације чини осовина коју представљају Ватикан, Берлин и Вашингтон. Зар је чудно што је први папа који је ушао у Белу кућу (1979) био управо Јован Павле II, естрадни папа и човек скривене биографије. Али је управо тај папа Војтила успоставио доктрину коридора према Русији: пас бај ту Раша (pass by to Russia). Из те велике љубави родиће се други конкордат ватиканске конквисте: први је Ватикан потписао са нацистичком Немачком, а овога пута са глобалистичком Америком, који је, 1984, обелодањен на Аљасци као Реган-Војтилин план.
И његов наследник, папа Рацингер (алијас Бенедикт XVI), иначе давнашњи припадник "Хитлерове младежи" (Hitlerjugend), наставио је политику конкордатског империјализма. У првој својој посланици, за Божић 25. децембра 2005, папа Рацингер позива на подршку новом светском поретку "утемељеном на исправним етичким и економским принципима".
Оно што је занимљиво то је питање савезника НАТО организације. То су или државе који су некад биле у пакту са Хитлером или су то пак државе које су на неки посебан начин (путем сепаратизма) дошле до своје независности. И зато у стручној литератури која постоји у свету нове савезнице НАТО пакта се означавају као пријатељски фашизам. Тај "friеndly fascism" постао је сенка НАТО пакта, упућујући на традицију љубавног мимезиса. Зар сумњати у тај занос, ако није непознато да су неки од култних пакленика били "омиљени нацисти" евроатлантске цивилизације. У такве, без сумње, спада и Алберт Шпер, Хитлеров архитекта и министар наоружања чију опчињеност нацизмом потврђује и његова чланска карта број 474481.
2.
За разматрање патохуманизма вредно је напоменути два еклатантна случаја. На конспиративном самиту, јула 1998, у Берлину донет је докуменат о "Доусавршавању Европе". По том документу, који посебан третман придаје "албанском питању", за Србију је предвиђен санитарни кордон. Русија је одређена као неуралгична тачка с циљем перманентног изгуривања из Европе у Азију. За сиве зоне остављене су Украјина и Белорусија...
На другом конспиративном самиту, априла 2000, у Братислави одређена је најважнија стратегија НАТО пакта, садржана у обавези изабраних аријеваца да се залажу како би се садашњим ширењем НАТО-а "успоставила територијална ситуација између Балтичког мора и Анадолије као у време Римског царства" (тачка 7)?! У тој жељи да, за почетак, задобије границе Римскога царства - НАТО одваја, односно САД као њен најважнији тутор, 10 милијарди долара недељно за ратове које води у свету (Ирак и Авганистан), додајући тој суми још непозната средства за издржавање 800 америчких база на нашој планети.
3.
По свему судећи, Европа је изгубила политички компас и данас постоји као нато-амерички протекторат. Заробљена сопственом биографијом, она је постала саучесник и у извршењу смртне казне над хуманистичким идеалом, коме је иначе тежила и којим је на другом цивилизацијском тасу заклањала свој историјски патохуманизам. То је и разлог што је уједињена Европа, први пут после Другог светског рата, послала казнене експедиције на српски народ, водећи свој први рат под сазивом Европске заједнице. Разуме се, у тој заједници нема Срба, на које је демократска Европа атаковала три пута у 20. веку, с геноцидним намерама. Утолико је српска политичка судбина најогледнији барометар за политичку будућност Европе, кад она већ није имала снаге да се не огреши о заветну поруку једног еврофила ("Европо, поклони се Србији!").
У кључу америчке натомахије нису ли садржани сви лакејски поступци Европе која је у транзиционом постхитлеровском периоду загубила свој идентитет. Током постберлинског синдрома постало је сасвим очигледно да је европски ум досегао сопствену кулминацију као политички субјект са старатељем. Зато Збигњев Бжежински јесте у праву (в. његову књ. "Велика шаховска табла") када закључује: "Брутална је чињеница да је западна Европа... у великој мери амерички протекторат".
Као овисник натоизације, Европа је у свему пратила изопачен политички идеал, губећи самоконтролу и сопствену политичку корист – доводећи у стање регресивне еволуције и пројекат уједињене Европе, реализоване на позицијама технократског неоколонијализма. Употреба човека је беспризорно правдана демократском просвећеношћу док се у ствари индустрија селила за профитом у земље јефтине радне снаге. Банкократија је иморално пропагирала либерализацију тржишта уподобујући народе и државе курсу дужничког ропства.
Коначно, као инструментализовани учесник у опитном разбијању друге Југославије, Европа је згазила све тековине цивилизацијског, правног и културноисторијског нововековног програма. Тако је и било могуће да право моћи (на српском примеру) оствари свој примордијални обрт и да, као сурогат, сопствени источник, моћ права, отпошаље у суноврат.
Ту врсту употребе човека, као главно својство изопачене политике, уградио је у себе нови поредак који је потопио Европу. У новим условима империјални хуманизам није презао да жртву прогласи џелатом, а етничко чишћење хуманитаром акцијом. Примери за то су и савремени хрватски неофашизам и муслимански "свети рат" зацарени у процесу рушења Југославије – усмеравани америчком политичком облапорношћу. Зато се и метод понављања манипулације (Вуковар-Дубровник, Сребреница-Рачак) увек јавља као на исти начин понављана лаж. У том кључу садржана је и игра бројкама: евро-атлантска алијанса је утврдила постојање 105 "концентрационих логора", које су држали Срби у Босни, са 260.000 заточених. Међународни Црвени крст налази да је укупан број заточених, из све три зараћене стране, између десет и једанаест хиљада. Од 100.000 силованих муслиманки у Босни, комисија УН за ратне злочине је, октобра 1993, установила "330 документованих случајева силовања".
Очито, злочиначка политка светског хегемона није ни могла, изузев патохуманизма, да изнедри принципијелни политички поредак. Као што је скривала истину о томе да је у "цивилизацијском рату" побила два милиона Вијетнамаца тако је скривала истину о Сарајеву, граду са највећим бројем мртвих Срба (до сада утврђен број 5.515 жртава) у рату 1991-1995.
4.
У склопу балканске нато-америчке одисеје треба посматрати и декомпоновање Југославије, стварање нових националних држава са прокламованом "мултикултуралношћу", те и "Сребренички случај". Он ће трајати колико и диригована нато-америчка моћ над медијима. Али ће, истовремено, "Сребренички случај" остати упамћен као незаобилазни пример америчке политичке безочности и безумља. Ово је и пример који тачно временски одређује када се амерички хегемонистички ум спустио испод најниже интелектуалне и моралне лествице.
Наводни масакр у Сребреници омогућио је да договорено НАТО бомбардовање Републике Српске (30. 08 – 13. 09. 2005) има какав-такав легитимитет. Следствено томе, НАТО не би с Хрватима, августа 1995, извршио заједничу офанзиву на Републику Српску Крајину (и етничко чишћење Срба) да у марту 1994. није склопљен Вашингтонски споразум (темељ бошњачко-хрватске федерације). Последично, Хрвати су, захваљујући овом Споразуму, политички профитирали јер им је, заузврат, амерички председник Клинтон испунио обећање да ће им вратити све територије које су држали крајишки Срби.
Сребренички мит је, према томе, био неопходан Америци да рат који је започела у Босни (захтевајући од Изетбеговића да се одрекне пристанка на Лисабонски споразум) заврши наводно успешном мировном иницијативом. Баш зато, "сребренички случај" и постоји једино као амерички сребренички мит.
Случај Сребренице је пажљиво режирала двоједна администрација САД и НАТО, па су зато, на састанку 2. априла 1995, Кофи Анан и Мадлен Олбрајт одбили план за одбрану Сребренице. Наиме, 300 војника холандског батаљона са лаким наоружањем требало је заменити данским контингентом, опремљеним тешком артиљеријом.
Иако су знали да се војска Републике Српске спрема на сребренички десант, чак га подстицали због муслиманских зверстава над Србима у сребреничкој регији (само на братуначком гробљу почива 3.276 Срба, већином цивила) - америчконатовска алијанса није учинила ништа да предупреди акцију под називом "Кривија `95". То је разлог што ни УНПРОФОР није одговарао на захтеве Холанђана да им се пружи подршка из ваздуха када је започета акција српског заузимања Сребренице.
Да су шефови САД, НАТО и УН имали сазнања да ће војска Републике Српске преузети заузимање Сребренице сведочи и посета Вашингтону Ричарда Голдстона, ондашњег главног тужиоца Хашког трибунала. О томе детаљно пише Андреас Цумах дописник из УН берлинског дневника Tageszeitung.
Наиме, Филип Корвин, представник УН у Босни и Херцеговини, јасно је дао до знања да је било лицитирања сребреничким жртвама (прво 16.000, па 14.000, затим 12.000 и 10.000 те најзад око 8000), изјављујући да је цифра од 7000 убијених, с којом се често "барата у међународној заједници, једно неодрживо претеривање". Високи комесар УН, Хенри Виленд, има само један аргумент за "сребренички случај": "Нисмо нашли никога ко је својим очима видео неки злочин".
Можда је то и био главни разлог што је тужилац Трибунала Ричард Голдстон (у писму америчкој амбасади у Хагу, новембра 1995, поводом Сребренице) "окарактерисао квалитет и исправност обавештајних података које су доставиле САД разочаравајућим". Управо због неупотребљивих података, Голдстон је 30. новембра 1995. додатно тражио од Клинтонове администрације да му се предају све информације о Сребреници. Али - како је потврдио Андреасу Цумаху - "вратио се из Вашингтона празних руку".
5.
Несумњиво: уморна је наша цивилизација, али је НАТО (као наднационална терористичка организација) посебно деструирао, понизио и уморио. Утолико пре, патохуманизам НАТО-империје представља ругло уморног европског и америчког политичког ума.
Ако НАТО, за почетак, тежи да заузме границе до којих се некада простирала Римска империја то не значи ништа друго до да су његови политички промотери посве политички ретардирани. Али када такав ум предводи политику светског хегемона, престижног у конвенционалном и атомском наоружању, то поништава наду човечанства у цивилизацијски помак. И више од тога: данас ова парахуманистичка организација и војна фаланга која има чак своју парламентарну скупштину, извесно представља планетарну претњу миру у свету.
Уколико би она премрежила планету онда би настао политички и историјски мук, политички зато што је она осудила хуманистички идеал на смрт, а историјски због тога што су је утемељили они који сматрају да живимо, после архивирања комунизма, у времену краја историје, како је то писао услужни интелектуалац Фукујама.
Међутим: постоје народи који не могу да усвоје оно благостање којим се представља НАТО организација у свету. Она пропагира евроатлантски поглед на свет и америчку вредносну лествицу која се своди на тројство које представљају профит, престиж и похлепа. Постоје народи који никада такав поглед на свет и та начела као надначела не могу да прихвате. У такве народе спада и стари српски историјски народ.
(Беседа на научном скупу "Србија на раскршћу: неутралонст или НАТО" Академије за дипломатију
Београд, 17. фебруара 2010.)
