Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/24.12.2019/

Прве борбе

Источник: Александра Кравченка

 

     

Успомене руског добровољца Александра Кравченка.

     

Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватање те околности дошло је знатно касније. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом међусобном окршају. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за које тада још ни име нису смислили.

     

То је био прави грађански рат где је народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски добровољци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашој браћи у тешком тренутку за њих, надахнути идејом руског добровољаштва.

     

Прва ноћ у граду уз фронт прошла је, природно, немирно. Ватрених дејстава и непријатељских напада није било, али ипак сам се обрео у рату.

     

Оружје смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервације, аутомате Калашњикова, југословенске производње, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совјетског АКМС (скраћена варијанта Калашњикова), био је гломазнији и неудобнији, и могао је да испаљује некакве незнане тромблоне.

     

Исте вечери добили смо униформе. Тачније, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, војничких блуза и кошуља. То су биле већ ношене униформе Југословенске народне армије. Причали су да су се пре неколико недеља у тој гомили могле наћи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне војничке чизме на пертлање, вунену кошуљу која је некада припадала енглеском војнику, још су нам дали прелепе вунене чарапе, којима су војску снабдевале Српкиње. И још су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуље. Донео их је извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то јест из матице Србије. Те кошуље биле су дефицитарне, Чаруга их је за нас набавио од југословенске војске која је тек почињала да прелази на маскирне униформе.

     

Према томе, руски добровољац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао је овако: црне војничке чизме на пертлање, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совјетском, маскирна кошуља и, најзад, црна берета са јарком великом кокардом у виду двоглавог орла.

     

Задржаћу се још мало на нашој опреми. За ношење ствари, муниције и намирница служио нам је југословенски војни ранац, бољи од наших стандардних совјетских званих „сидор“, али је до бола подсећао на совјетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касније код нас су се појавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био је југословенски опасач са упртачима, начињен од одличне коже; наш је био лепши и квалитетнији, а југословенски практичнији. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклије. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто је рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе које су нас изврсно штитиле од хладноће. Уместо бајонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо бајонет од пушке Маузер, то је било наизглед грозно оружје, али заправо неподесно као хладно оружје.

     

Други дан у рату почео је од доручка. Менза је била на истом спрату где и ми. Дали су нам чај, нимало налик на наш руски, био је то чај од лековитог биља, можда од камилице. Још је било белог хлеба, маргарина и џема. Такав доручак није оставио утисак на нас.

     

Потом се појавио командир и рекао да данас идемо у патролу на Видову гору, на ничију земљу.

     

Такво саопштење ме је зачудило. Још у Русији се причало да се овде у Српској Босни налази читав корпус руских добровољаца, и да ћемо ми по приспећу проћи обуку, а тек потом ће нас у складу са војним специјалностима распоредити у јединице на фронту. Речју, без обуке, без борбеног уходавања, упућују нас на извршавање борбеног задатка право у зону фронта.

     

У дворишту школе чекао нас је камион на који смо се попели и поседали право на под и тако кренули на извршавање борбеног задатка. Нисмо се дуго возили, прешли смо мостом на леву обалу Дрине и успели се на планину. Искрцали смо се у селу Доња Лијеска, доле се лепо видела Вишеградска долина. Искрцали су нас поред велике куће за коју су нам рекли да је раније била сеоска школа.

     

Пред полазак командир одреда је наредио да се постројимо у врсту. Испричао је који нам је задатак, показавши свакоме његово место у борбеној колони; речју, упутио нас је, а на крају се прекрстио и очитао молитву. Молитва је за мене била нова и зачуђујућа појава. Добровољци су се молили пре јела, а Игор Гиркин-Стрелков се чак молио ујутру и увече, чинио је то на коленима у нашој соби, никога се не стидећи. Треба рећи да смо сви у нашем одреду били млади, просечан узраст добровољаца износио је 25-27 година, а ја сам био најмлађи, имао сам 20. Управо тада сам почео да схватам да ће без обраћања Богу овде у рату бити јако тешко.

     

Још нам је командир испричао какве начине борбе примењује наш противник. Његова прича заснивала се на личном искуству.

     

Када долази до непосредног ватреног додира, а то се по правилу дешава у густој шуми, то јест при смањеној видљивости, само се по звуку може одредити место где се налази противник. У извесном тренутку непријатељ престаје да пуца и стиче се утисак да је извојевана победа и непријатељ се повукао.

     

У том тренутку се људи опусте, и онда противник изненада, неочекивано отвара ватру са крила или из позадине. То јест, део непријатељског одреда, користећи одлично познавање терена и густину шуме, врши тајни обилазак и отвара снажну ватру са другог положаја, сасвим неочекивано за тебе.

     

Од школе смо кренули ка Видовој гори, она је била испред нас. Био је предиван сунчан дан, нимало налик на новембарски. Није нам било ни хладно ни вруће.

     

Пут нас је водио по сеоском земљаном путу ка шуми. Кретали смо се у борбеној колони, један за другим на растојању 5-7 метара. Нешто тактике вођења борбе учио сам у војсци, и у школи на часовима предвојничке обуке, али то знање свакако није било довољно.

     

Читав одред од 10 људи одлази у борбено патролирање, са пута смо скренули у шумски честар. Шума је била јако густа, зелена, мирисна, углавном су биле јеле. Задатак нам је био да или откријемо, или ликвидирамо, или заплашимо снајпере који су редовно пуцали на пут са те планине.

     

Сишли смо са стазе, идемо кроз шуму тихо-тихо, застајемо, ослушкујемо, свако контролише свој сектор. Избили смо готово на сам врх и зауставили се се на одмор. Ас каже да је недалеко одавде снајперско гнездо. Идемо и гледамо – аутомобилско седиште, испред њега добро маскиран грудобран и место за снајперску пушку. Одавде се добро види део пута код оног места одакле смо и започели своје кретање.

     

После тога Ас командује да се поделимо у групе по двојица ради секторског патролирања. Мене је поставио скупа са Игором Казаковским, вероватно то није било исправно пошто смо обојица сасвим неискусни. Плашили смо се да не нагазимо на мину, да неочекивано спазимо човека – Игор и ја смо се кретали врло споро, у извесном тренутку смо се зауставили и одлучили да се вратимо. После тога је поново окупљен одред кренуо на северну падину испод које су се налазили непријатељски положаји. Сунце се већ ближило западу, али је још увек јарко осветљавало управо северну падину. Ту смо се сместили на једној пољани. Ас и Андреј Неменко као најискуснији кренули су надоле ка селу Закрсница. Тамо су видели краве како пасу, хтели да их домаме ближе себи, али није им пошло за руком. Ускоро су се вратили. Седимо, гледамо на падину прилично високе горе обливену сунчевом светлошћу. Изненада смо тамо запазили одсјаје, највероватније од двогледа непријатељског осматрача – приметили су нас, треба да одемо. То је била моја прва борбена патрола.

     

***

     

У једном напуштеном селу недалеко од града читав наш одред је упуцавао оружје. То се десило сутрадан после патроле на Видову гору. Осим личног, упуцавали смо добијени митраљез МГ-42 и аутоматске пиштоље „Шкорпион“ – и једно и друго било је југословенске производње. Потом је била краћа тактичка вежба са бацањем граната.

     

Непријатељска диверзија

     

Једне вечери је изненада нестало струје. Остали смо у мраку. Обично смо увек имали струју пошто је ту био штаб.

     

Ас је отишао у суседну собу где је био штаб Вишеградске бригаде, да разјасни шта се дешава.

     

Била је то обична диверзија. Непријатељски диверзанти су се прикрали трансформатору и гађали га минобацачима, лишивши читав Вишеград струје на неколико дана. Истина, у нашој згради се светло ипак појавило пошто је прорадио генератор; електрична енергија је била животно важна за центар везе.

     

Треба рећи да овде није било линије фронта у уобичајеном смислу. Због сложеног терена – планине, шуме, одбрана се састојала из појединачних утврђених пунктова, између којих су могли да се крећу прилично велике борбене јединице. Ту околност често смо користили и ми и противник.

     

Узвратна диверзија

     

То је била једна од првих борби у којима сам учествовао. Била је друга половина новембра. Време је било тихо, помало влажно, јаких киша није било, а дању је чак и сунце грејало. А шума је и даље била зелена просто зато што је већином била црногорична. Снега уопште није било.

     

Постављен нам је задатак: рано ујутру да кренемо у рејон села Закрсница како бисмо изненада напали противника и повукли се, то јест да извршимо препад. Ноћ пре борбе провели смо у селу Доња Лијеска одакле је требало да стигнемо до места где је противник. То је била узана долина која се спушта од горе Црни врх ка Дрини, и у којој је смештено неколико села.

     

Претходне вечери смо дошли у српску кућу где су нас домаћини до миле воље нахранили и још нас срдачно частили ракијом.

     

Рано ујутру смо после чаја почели да се спремамо. Још је било мрачно, одред је кроз шуму у колони кренуо на борбени задатак. Пут се час спуштао, час пењао нагоре. Тешко се могло схватити куда то идемо. Без водича бисмо се изгубили.

     

Најзад смо се обрели на гребену густо обраслом дрвећем. Командир одреда оставио је неколицину бораца у заштитници и, на моје чуђење, није тамо оставио мене, премда је то била једна од првих мојих акција. Мени је предстојало да скупа са осталим искусним добровољцима идем надоле ка непријатељским положајима, и било ми је врло драго што ми је указано тако високо поверење.

     

Падина је одлазила надоле. Требало је да њом силазимо док не изађемо на пут. Одозго се видело да је тамо магла. Почели смо да силазимо. На средини падине Ас је мени и другим борцима наредио да станемо и чекамо даља упутства, а сам је са двојицом бораца наоружан минобацачем наставио надоле, и ускоро су нестали у магли. Почели смо да чекамо. После извесног времена изненада се зачуо јаки прасак минобацача. Као одговор уследила аутоматска паљба. Србин Симо, који је однедавно свугде ишао са нама и налазио се поред мене, устао је, извадио гранату, извукао прстен и бацио је доле. Тада ми се учинило да је граната пала сасвим близу и да није било никаквог смисла да је баца. Убрзо смо видели наше другове како излазе из магле, тешко дишући и почињу да се пењу горе. Рукама су нам показивали и викали да се и ми повлачимо. Уто је противник, који очито није очекивао напад, почео да отвара снажну ватру на нас. Али, на срећу, већ смо били изван домета. Попели смо се до наших другова, окупили и успешно стигли до једног српског села, где су нас срдачно дочекали, а потом смо кренули надоле у Доњу Лијеску, где нас је чекао капетан Перица Марковић – заповедник обавештајне службе Вишеградске бригаде, коме смо реферисали о исходу изведене операције.

     

     

Слика 2. РДО у учионици основне школе Вишеграда

     

     

Основна школа Вишеграда

     

     

Поглед са Видове горе

     

     

Поглед на Дрину

     

     

Посрбили Сава и Петар Росић




Просмотров: 759