Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/1.5.2008/

Др Мила Алечковић-Николић о проблему социјалне неправде у Србији



     С пуном моралном одговорношћу могу да тврдим да социјалне правде у српском друштву нема, и не само да је нема, него чак није извесно ни да ли има жеље да се она успостави. Многи више не могу да плате школовање, пензионери су ни на небу ни на земљи, храна је неквалитетна и скупа, цене одеће су веће него у Европи, лечење много кошта, психологија раслојавања је страшна (у мојој младости, рецимо, сиромашан младић би пришао богатијој девојци, данас из живота знам да то више није случај), а живимо не у времену рата, већ у времену осам година мира– каже др Мила Алечковић- Николић, говорећи о све присутнијем проблему социјалне неправде у Србији.

     

     

     Напимиње да да се са неолибералним концептом, вулгарно схваћеним, сматра да праведна деоба више не треба да постоји, јер постоји само компетиција и дизање производње.

     

     

     –Наравно да нико није против овог последњег и да је оно нужно да би друштво било богато, али, као неко ко је око три деценије живео на тржишно развијеном западу, сасвим одговорно тврдим, да је овај модел који се у Србији данас примењује у Европи превазиђен још у предпрошлом веку. Али, у Србији се тај сурови облик спроводи не само због сиромаштва, већ због потпуне несвести !

      Развијена европска западна друштва су ипак схватила да појам заслуге мора да опстане у једној заједници, да праведна расподела на све делове друштва мора да постоји , као и да они који много зарађују морају да плаћају висок порез држави.

     

     Зашто?

     

     –Зато што је сваки исувише имућан човек богат управо захваљујући друштву, односно систему који му је то омогућио, који му је дао да задржава за себе, да му се паре не одливају, или , једноставно, да дође до неке ситуације у којој може да згрне огромна средства. Изузетно богат се не постаје на пустом острву, него у заједници која вам својим (често погрешним) законима то омогућава , а у оваквим системима су обично управо одређене струке привилеговане (рецимо у неолибералним друштвима , наследницима слике човека Томаса Хобса, наспрам Русоа или Канта, неоправдано је привилегована банкарска професија , као и све професије које се баве обртањем новца, на уштрб просветних или здравствених професија). Наравно, да постоје људи који су способнији од других људи и који треба више и да стичу. Али, као професор психологије тврдим да нема тог човека који може толико да буде способнији од другог људског бића да би , рецимо, сто пута више зарађивао. Просто, људи су обдарени за различите ствари, а и они који су испод просечне интелигенције, из етичких разлога морају да остану у животу. Они нису криви што су рођени такви какви су рођени и они у животу можда управо дају свој максимум заједници. Значи заслужују да им друштво да достојанствен живот. Овде , наравно, спадају и болесни, и стари, и угрожени, сви они који нису својом кривицом доведени у одређену ситуацију. У етичком смислу речи, човек мора да буде награђен у односу на то колико се у заједници труди, а није његова кривица ако за нешто има, а за нешто нема способност.

     

     

     

     Др Алецковић-Николић додаје да један од уврежених неолибералних митова јесте тај да су послови везани за манипулацију и обртање пара важнији и вреднији од других високо умних или моралних послова .

     

     – Неолиберални вредносни систем, заснован на погрешним премисама, подразумева да је релативно паразитски посао неког брокера на берзи важнији, цењенији и скупљи од посла хирурга , рудара или онога ко у науци помера границе. То је једна од основних заблуда оваквих вулгарних система. Они не схватају да људско друштво није предузеће. Предузеће се конкурентски природно такмичи са другим предузећем, а људско друштво се ни са ким не такмичи, већ је оно жив и сложен целовит организам, у коме мора да постоји равнотежа моћи (како су је још стари Грци описали), али и равнотежа богатства. Наши преци Грци, који су нам оставили сва учења о демократији, као и све критике злоупотреба демократије које важе до данас, давали су трговцима значајно место, али их никада нису стављали у врх друштва. У врху друштва су били најумнији и најморалнији људи врлина.

     Неолиберално друштво вулгарног типа просто има критеријум способности који је погрешан, јер је квантитативан а не квалитативан. Зато се у таквом друштву онај кроз чије руке прође више пара, сматра способнијим. Али, као психолог одговорно тврдим, да неки од оваквих људи не би можда прошли и положили одређене наше психолошке тестове интелигенције или талента и да би на тим тестовима сигурно били много мање способни за разне ствари од других људи. Из чињенице да ми не можемо потпуно да квантификујемо нечији допринос у етици или медицини, оваква друштва прилично варварски закључују да су таква занимања и такве професије мање значајни и да треба да буду мање награђени.

     

     Др Алечковић упозорава да овакви друштвени системи теже да буде што мање образованих људи.

     

     

     – Таквим друштвима користе фах идиоти,али им прави учени људи сметају. Цене школства су огромне. Узмите добре универзите у Америци. На једном сам таквом приватном (Пенсилванија у Филаделфији) била пре повратка у Француску. Имала сам неку европску стипендију , иначе ту суму свакако не бих могла да платим. И ко онда уписује такав универзитет ? Деца изузетно богатих људи који обично раде по банкама или нафтним компанијама, а које често ништа у животу не интересује или су јако лоши студенти. Али , они имају право да се школују, а млади који немају да плате високе суме, остају без те могућности. Никаква циркулација елита , дакле, не постоји, ни примисли о томе да су шансе једнаке за све, једноставно у таквим друштвима нема покретљивости. Све се чини да се што мањем броју људи омогући високо образовање, да што више њих може да буде израбљивано и претворено у јевтину радну снагу.Други велики мит неолиберализма , поред оног да финансије и закони економије решавају све у васиони, јесте тај да је образовање луксуз. То су два велика мита сурових друштава, која ми социјално оријентисани и ангажовани људи и научници већ деценија покушавамо да оборимо.

     

      Тврдите да неолиберална митологија каже да су закони економије изнад свега ?

     

     – Да. Слушајте садашњег министра економије како говори. Закони тржишта су неумитни. Наравно, он није довољно образован да би схватио шта тачно говори, али то што говори, не би рекао ни неки мој студент. А тај човек који о функционисању друштва не зна очигледно ништа , који није чуо ни за етику, ни за социологију, ни за психологију, ни за историју. Има врло висока примања, већа него многи образовани људи заједно. Или , кад, онај други , опет каже да су му милијарде поштено зарађене. То може да изговори само неко ко не зна шта је етика!!. Шта значи бити директор неке банкарске групе за југоисток Европе ? То значи да је имао мотива за неке финансијске манипулације и да га је то привлачило. Па шта ? Зашто да му плата буде толико висока ? Ово сада питам као неко ко има француски пасош, не питам тог човека који очигледно ништа не разуме, питам моју француску банку, зашто је толико плаћала своје службенике, ако их је уопште толико плаћала? Зашто земља Монтења, Декарта и Русоа толико плаћа неког чувара сефа ? Ту је проблем . Они овде у Србији кажу: тако је уобичајено у свету. А ја њима одговарам да би се Атињани смејали њиховом аргументу : «уобичајено». Нема «света» и нема «уобичајености у свету». Постоји само вечна борба за истину и правду и ми смо у Европи у тој борби. То није свет, то није банкарски француски поредак, то је паразитски плутократијско олигархијски лобистички над-национални мали број људи који већини робова намеће финансијску тиранију. И ништа није уобичајено. Пола Француске се на демонстрацијама дигне против оваквих финансијера, спекулатора, банкара и лопова. Да је тај човек који се хвали својом платом банкарског службеника или директора (научник у сваком случају није) икада стварно живео у француском друштву (не у америчком миљеу у Паризу), њега би било срамота да се тако нечим хвали јер би се сећао свих штрајкова у овој земљи против те плутократије која је њега незаслужено плаћала. Људи у Србији не схватају да Европа није стање, него процес! Стална борба слободних људи против америчких лихвара, ја о томе причам и пишем, предајем својим студентима.

     

     

     

     Кажете да нема никакве неумитности финансијских токова, па чак ни економије, како то неолиберали говоре.

     

     – Наравно, да ви не можете да пореметите неке економске токове када их већ дефинишете, али на човеку је да их дефинише, на човеку је слобода воље да их уреди према својој хуманој људској потреби, да их прилагоди себи. То је као када бисте рекли да закони гравитације , јер су неумитни, спречавају човека да путује у космос. Наравно да закони гравитације постоје и да су неумитни, наравно да човек не може да их поремети, али он ипак лети у космос, јер их је прилагодио, прилагодио је те законе својим потребама и то сопственим умом. Тако је исто и у економији. Само глупи или неморални људи могу да вам причају како законе економије нико не може да дира или да иде «против њих». То је неолиберална бесмислица. Напротив , ми људи итекако интервенишемо, држава је та која консензусом свих хуманих чланова друштва треба да одреди висок порез за оне који су се на тржишту незаслужено и брзо обогатили (рецимо, певачица која врти гузом и на томе зарађује милионе), држава је та која одређује како ће се стечено богатство расподељивати, тако да то буде у складу са људским законима и високим принципима а не у складу са принципом «златног телета» итд. Не кажем да је стриптизета или певачица која се увија зарађујући милионе крива због тога, али она није ни заслужна. Њена психа је на том нивоу. Али, психа високо хуманог друштва мора бити на вишем нивоу. Такво друштво мора да има високо хумани и интелектуални појам заслуге и оно од скоројевића има право да узме порез на зараду а посебно на шунд. Ти који су лако дошли до новца и без неке веће заслуге , они су итекако дужни друштву које им је омогућило да у тој количини грабе новац, то није никаква њихова заслуга. Што је једно друштво свесније и развијеније, оно више таквим људима узима, да би дало научницима и лекарима, и најзад, сиромашнима. О корупцији да и не причамо. Наше садашње друштво је потпуно несвесно, нехумано, у тешкој цивилизацијској и културној регресији, функционише као особа која се у клиничкој психологији и медицини зове идиот.

     

     Образовање и демократија су нераздвојни?

     

     – Образовање не само да није луксуз, него је sine qua non живота. Оно је услов сваке демократије, како су нам још Грци, а касније Жан Жак Русо у аманет оставили. Грци су сматрали да је свака демократија необразованих људи чиста лаж и привид. Ја сам просветитељски апсолутиста и за мене у том домену нема никакве демократије. Да ли ви мало дете питате демократски хоће ли да једе виљушком или прстима или га просто учите да једе служећи се есцајгом ? Да ли га питате хоће ли да пишки и каки по кући или га прво учите да то не чини. Тек после тога долази демократија. Ми смо високо цивилизовани људи 21. века. Образовање није луксуз него нужда, основа сваког живота и основа постојања праведности. Без образовања и то нужног образовања, све је лаж и илузија. Зато се оно мора наметнути. Како , колико, шта учити, то ће решавати најумнији људи једног друштва. Наравно, да увек буде спорења шта је паметније или вредније, али то и није неки велики проблем, јер што се више примичемо квалитету или врху , то је мање спорења. Споре се људи на нижим нивоима, на висинама се ретко споре, то су Богови некако уредили. Да ли се неко спори око генијалности Николе Тесле ? Да ли неко пориче медицину? Пориче ли неко Емануела Канта ? Или историју хришћанства ? Као што видите ствари су много једноставније него што се мисли. Ви се свађате око неког рок певача, али када дођу универзални генији, свађа више нема. Зато, кратко и јасно : мора да се учи, мора да се образује, то је обавеза да би се живело у развијеном друштву и то не сме да зависи од новчаних могућности. Необразован човек, чак и ако је природно интелигентан, никада није истински слободан човек, а често не може да буде ни моралан, чак и ако је емотиван. У таквим случајевима о демократији нема ни речи.

     

     Поред предавања, радили сте и у центру за сиромашне поред Париза

     

     –То искуство никада нећу заборавити. Помагати људима , и то са свих континената, онда када им је најтеже, потпуно промени вашу личност. Постанете сто пута осетљивији на неке ствари. И данас махинално , чим ми се неко јави телефоном када сам у Француској, питам :где си ? Имаш ли шта да једеш? А када зову из неких тзв. «предузећа» спонтано ми излети : ко плаћа тај разговор ?

     

     

     Шта наша дијаспора која годинама живи на западу мисли ?

     

     – Већина наши људи у свету муком су стекли оно што имају и знају све мане и тешкоће чак и развијених капиталистичких друштава. На пет континената нисам срела ниједног Србина коме социјана права нису била важна. Просто, ко је прешао тај пут борбе за опстанак, уме да цени хумани облик друштва. Наша дијаспора су вредни и поштени људи које мангупи у матици увек покушају да преваре. Узгред буди речено, садашње министарство за дијаспору од народних пара у Србији финансира , заједно са Бернаром Кушнером пар антисрпских сајтова. Најновији је «српско писмо , Courier de la Serbie», у наставку «балканског писма». Погледајте текстове па ће вам бити јасно.Нико од нас који смо живели у свету није против приватне својине, али нико од ње не прави ни хипостазу. Облици власништва треба да буду мешовити, тако функционишу најразвијеније земље. Свака приватна иницијатива је добра, али упамтите да су највише и најважније оне одлуке и акције које доноси и спроводи цело друштво. Никада приватник не може да замени ове опште друштвене и државне акције. Рецимо, не може ћирилично писмо да штити приватно друштво, већ то мора да ради држава. Помоћ приватних организација је добра ствар, али право на социјалну заштиту у равни државе нико не може да замени. Човек не сме да буде у ситуацији да тражи и проси, он мора да има одређена права која се аутоматски остварују, како се не би понижавао. Мојој покојној мајци, је, тешко болесној, социјално осигурање два пута одбило бањско лечење. Иако сам ја то могла да платим, за њу која се цео живот борила за социјалну правду и за сиромашне људе, то је била велика повреда.

     Хришћанска категорија милосрђа , јака нарочито у нашој традицији је изузетно важна, али ми антиглобалисти, и борци за социјалну правду, ми се боримо да се милосрђе дигне у раван закона. Наравно, и човек мора да да заједници, и то је суштина.

     

     Шта је онда српски национални интерес данас ?

     

     – Наш национални интерес без сумње је да Србија сачува територију, да сачува Косово и Метохију, Војводину, и друге делове, да очува свој језик и своје писмо, да не улази у америчке лихварске и војно-индустријске ратове, али и да успостави социјалну правду. Оно што се код нас често не разуме, то је да је немогуће бити националан, а не бити социјалан. Апсолутно је немогуће не штитити социјално сопствени народ, а говорити да сте национални човек. Странке које никада не помињу сиромашне људе или социјалну правду, нису националне странке деснице, како то оне можда мисле. То су појмови из 19. века. Данас, ако сте националан , морате да будете антиглобалиста, иначе џабе вам читава конструкција. То што ћете ставити на главу националну капу, свирати националну музику, а онда мултинационалним компанијама без икаквог критеријума продати све што је стицао ваш народ , тако да то користи неко у Бриселу или Вашингтону, то само значи да немате појма шта је национално. Без успостављања социјалне правде, немогуће је понети епитет националног. Људи морају да науче тако да размишљају, а не да их опсењује естетски параван. Суштина је битна. Ту суштину био је схватио у новијој историји и Че Ге Вара, и Хуан Перон, и Шарл де Гол, и данас народ Венецуеле, Русије и Кине... Национално се брани тако што рад у једној земљи и добитак од тог рада користе људи који живе у тој земљи, а не становници северне Америке, или њихове банке. Када бирачи у Србији то буду препознали, више се неће поводити за безначајним естетским играма.

     

     Православна традиција је изузетно социјална ?

     

     –Бити националан значи и штитити своје наслеђе. А наше наслеђе источног Хришћанства било је увек изузетно социјално, много више него , рецимо, птотестантско. У својим сам књигама те психолошке разлике дуго пратила. Поштујем, наравно, све конфесије и све традиције света, али оне нису исте . Протестанти су вековима одгајани да живе у штедљивости и релативном себичлуку, односно индивидуализму, а код нас је било обрнуто. Они имају етику рада која је за сваку похвалу, али нису у искуству имали ту врсту помоћи, деобе и колективне солидарности коју је имала наша традиција. Везу протестантског осуђивања материјалног сиромаштва као грешног и развоја капитализма, још давно је уочио отац Сергеј Булгаков, а после њега Макс Вебер. Наша традиција је била доста другачија. Зато ми из традиције западно-хришћанске браће треба да узмемо оно што је у складу са том нашом вековном традицијом, а не да идемо против ње. Када психолошки уништавате неки вековни психолошки архетип (саборност, неосуђивање сиромаштва, нужна деоба у заједници), онда стварате шизофрене, болесне и несрећне људе. Не заборавите да је неолиберализам израстао из протестантске традиције (издајући многе етичке принципе самог протестантизма), а не из наше.

     

     Поред тога, истичете да је неолиберализам израстао и из слике о човеку која је била прилично песимистичка.

     

     

     –У тој слици света ми штитимо себе од другог бића које постоји зато да би нас сатрло , или нам отело имовину, и где смо сви свима вукови. Себично биће Томаса Хобса није исто што и солидарно , алтруистичко биће Жана Жака Русоа, Канта , или, пре њих , хришћанско биће светоотачке литературе.

     

     Наша је традиција била увек врло социјална. У суштини, бити изворни Хришћанин, а не бити за социјалну правду, уопште није могуће. Ништа вам не вреди да у том случају ставите крст на врат. Немогуће је, такође, бити Хришћанин , а не поштовати умне и старије људе, пренос који вам они дају. За правог Хришћанина, ништа не почиње његовим индивидуалним животом, ми смо само карике у дугом ланцу наших предака.

     

     Како то изгледа у српској стварности?

     

     Немогуће је бити националан , а Десанку Максимовић заменити Агатом Кристи. Свака част Агати Кристи, али ту замене нема. Немогуће је бити националан, а непоштовати људе који су својим животом и језиком задужили српску традицију.

     Немогуће је бити националан а не поштовати све оне који су погинули за Србију, које год да су политичке оријентације били. Када министар војске не зна ко је пола века или век пре њега био војник и имао ордење за храброст, то је онда сумрак и урушавање свега. То је америчка школа : шта ће нам историја, све почиње са мном. На жалост, онај ко тако каже, њему се историја увек понови и то у много горем облику. Ово је психолошки закон.

     Српски национални интерес је да се успостави природна људска хијерархија, да се људи истргну из безвлашћа хоризонтале и диктата случаја и да се врате светосавској етици. У Србији је данас све урушено. Министри не знају ко је пре њих живео на њиховом месту, око њих седе «људи без својстава», како би рекао Музил, који не могу да донесу ниједну моралну одлуку него се , тобоже, крију иза «закона» којих нема. Умни људи нигде немају приступа, медија су пуна медиокритета и култивисаних шарлатана, у новинама не желе ни једну страну да посвете науци, јер им је то «досадно» или се неће продати часопис, новинарски уредници себи дају права која им по природи њиховог знања, статуса, умећа и писмености не припадају, аутори су често исмејани (ја сам недавно за часопис «Глорија» дала једној доброј и љубазној новинарки интервју поводом смрти мајке, озбиљан, достојанствен, чак и тужан, а неко је на насловну страну ставио наслов : «моја мајка је била велика заводница». Никада те речи ја не бих изговорила, међутим то је тако, они су проценили да ће се лист боље продати). То је слика друштва «профи мана», дриштва без икаквог моралног оквира, друштва у коме је, како би Фројд рекао, уништен Супер-Его, друштва и без оца и без мајке. То је Србија данас. Било је таквих поплава и раније, али сте бар могли да имате нечију заштиту, а пробајте сада некога да тужите. Судови не доносе пресуде, све зависи од богатства и новца, корупција је свуда, одлучују само голи случај и мито. Ни сама држава осам година скупштини и народу није дала завршни рачун народног буџета.